Пост у животу хришћана
Узводећи нас на поприште светог поста Црква је за нас још од апостолских времена поставила правила за пост, побуђујући и оспособљавајући нас тиме да подражавамо посту Господа нашег Исуса Христа, ради обнављања и утврђивања духовног јединства са њим. На VIII толедском Сабору, око 653. године, VIII правилом је утврђено следеће: "Сви који се без крајње нужде реше да током Четрдесетнице користе месо за исхрану, лишавају се причешћа и забрањује им се једење меса током целе године". Педесетшесто правило трулског или Шестог васељенског сабора утврђује "да Црква Божија, у целој васељени, поштујући једнообразност, савршава пост и уздржава се, како од свега закланог, тако и од јаја или сира, који су такође производ тога од чега се уздржавамо".
Подобно старозаветној Цркви која је у своје вишедневне празнике заповедала да се први и последњи дан празника што свечаније прослављају, и хришћанска Православна Црква, прописујући чување Великог поста у целини, одувек заповеда да се неке седмице поста освећују нарочитом строгошћу. Свети Кирило Јерусалимски у ХVIII беседи оглашенима, поучавајући их током Четрдесетнице, каже: "Могли бисмо много говорити, али због замора који је настао од дугог поста бившег у петак, од многог бдења, казаћемо само овлаш, не бацајући много семена". До дана данашњег Православна Црква посебно прославља прву и последњу седмицу Великог поста заповедајући у прва два дана прве седмице Четрдесетнице највиши степен поста потпуно уздржање. У осталим данима Четрдесетнице, осим суботе и недеље, Црква је поставила други степен уздржања, а то је узимање суве хране само једном дневно увече. За суботу и недељу разрешен је трећи степен поста, тј. употреба куване хране са уљем, два пута дневно. Последњи и најлакши степен уздржања, тј. једење рибе, дозвољава се само на празник Благовести Пресвете Богородице, сем ако није време Страсне седмице, и на празник Цвети. Дакле, пост током св. Четрдесетнице, по правилу Цркве, не састоји се само у уздржавању од мрсне и млечне хране, него чак и од рибе; огледа се у сухоједењу, а током прве седмице у сухоједењу једном дневно. Употребу меса, млека, сира и јаја током Четрдесетнице, сагласно апостолском предњу, забранио је Васељенски Сабор.
Нарушитеље свете Четрдесетнице Црква строго осуђује. "Ако монах својим лакомством разори Четрдесетницу једењем рибе, осим на Благовести и на Цвети: нека се не причести св. Тајнама ни на саму Пасху; нека се две наредне седмице каје са 300 поклона дневно. Ако Епископ или Презвитер или Ђакон или Ипођакон, чтец или појац, не пости четрдесет дана, нека се избаци. Ако, пак, мирјанин не пости, нека се одлучи". По примеру Исуса Христа који је и сам без прекида постио четрдесет дана, Црква и свети Оци заповедају да и ми постимо све дане св. Четрдесетнице, а не само неколико дана, изобличавајући све оне који самовољно одабирају у којим седмицама ће постити. Св. Амвросије Милански каже: "Многи од верујућих, током Четрдесетнице мало посте па затим мрсе, или се, пак, једне седмице преједају, а следеће седмице се уздржавају. Таквима сам дужан да кажем како се узалуд уздају у свој пост, пошто је он некористан; иако се они повремено уздржавају и не једу мрсну храну нека знају да тако неће угодити Богу, јер не посте целу Четрдесетницу. Због тога проводимо ово свето време опрезно и строго, тј. нека не прође ни један дан без поста, нити једна седмица без бдења; јер Четрдесетницу савршава само тај који у посту и бдењу дочекује Пасху. Као што у неко друго време уздржавање има својих заслуга и користи, тако нарушавање поста током Четрдесетнице јесте грех, из разлога што је пост у првом случају добровољан, а овај је неопходан; први зависи од воље, а последњи је озакоњен; првоме нас убеђују, а на последњи нас побуђују".
Пастири Цркве строго су изобличавали чак и оне вернике који су постили сву Четрдесетницу, али су при томе бирали префињену храну. "Постоје и такви чувари Четрдесетнице - каже бл. Августин - који више пробирљиво него ли благочестиво проводе њезине дане. Они пре траже нова задовољства (у храни) него што обуздавају трошно тело. Богатим и драгим им избором различитих плодова они настоје да надокнаде разноврсност најукусније трпезе. Страше се посуда у којима су раније кували месо, а не ужасавају се своје телесне похоте".
Али, делујући у духу љубави и милосрђа Господа Исуса Христа, Православна Црква не налаже правила поста у свој строгости онемоћалим особама, нити, пак, оне који не посте због своје слабости одстрањује од учешћа у духовној радости причешћа и Пасхе. Правила поста од најранијих дана имају своју обавезност првенствено за здраве чланове Цркве. Деца, болесници и остарели чланови Цркве који не могу да држе пост како Устав налаже, не лишавају се због тога мајчинског милосрђа св. Цркве која делује у изобилном духу љубави свога Владике и Господа. Тако Устав Цркве о чувању поста прве седмице Четрдесетнице, каже: "У понедељак не треба јести, а тако и у уторак. Који могу да издрже нека посте (овако) до петка. Слаби нека чувају прва два дана св. Четрдесетнице, а у уторак после вечерња нека једу хлеб и хлебни квас. Овако нека чине и остарели". У 69. правилу св. Апостола, о чувању Четрдесетнице, пише: "Ако неко не пости целу Четрдесетницу нека се одлучи, осим уколико није болестан; слабој особи је дозвољено да због немоћи куша масло и вино". Болесницима који се кају Црква увек спремно пружа помоћ ради радосног сједињавања са Господом, а у светли дан Пасхе свима узвикује: "Уђите у радост Госпoда свога, уздржљивци и лењивци, празнујте дан; и који сте постили и који нисте, радујте се данас. Нека ни један грешник не плаче, јер опроштај нам је из гроба засијао". Дакле, само болест, детињство, старост и уопште слабост, могу да послуже као изговор за нарушавање поста.
Међутим, они који су телом слаби, заједно са осталим верујућима имају обавезу да у Четрдесетници држе духовни пост, да се уздржавају од греха и да творе дела милосрђа и љубави. Свети Златоусти говори: "Предпоставимо, ти ниси кадар да услед телесне слабости постиш; али, кажи ми, због чега ниси измирен са непријатељима? Зар ћеш се и у томе извињавати и правдати телесном слабошћу? Ако према било коме задржиш непријатељство и завист, чиме ћеш се оправдати? По том питању се не можеш правдати нарушеним здрављем! Ако ти кажу: пости! извињаваш се обично телесном слабошћу; кажу ти: подај милостињу сиротима изговараш се обавезом школовања деце своје и личном оскудицом; ако ти кажу: ревносно иди у храм, изговараш се обавезама и животним тегобама; ако ти кажу: пажљиво слушај поуке и схвати њихову силу, извињаваш се својом неписменошћу; ако ти кажу: саветуј пријатеља, одговараш да он не хаје за твоје савете, јер, много пута си му говорио и све је било узалуд. Мада и неуверљива, ипак су све то изговарања. Али, ако ти кажу: престани се гневити чиме ћеш се изговорити? Ни слабим здрављем, ни сиромаштвом, ни неписменошћу, ни обавезама ничим се не можеш изговорити и оправдати, и због тога је твој грех од свих најмање опростив".
Из књиге Григорије С. Дебољски, Дани богослужења (књига о посту) Православне Саборне Источне Цркве
