Повест о момишићким мученицима
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 17. маја 2012. године је донео одлуку да у диптихе светих Православне Цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме ће бити потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете Цркве.
Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора.
Повест о момишићким мученицима
Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча.
Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво време турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренете у обновљени храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнете верном народу на поклоњење и целивање на празник Светих Четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика.
Тропар, глас 4.
Двојица свештеномученика момишићких,
побожно поживјеше и у страху Божјем
четрдесет ученика својих васпиташе,
па као јагањци заједно бише заклани,
од непријатеља вјере Христове;
тако крв своју невину пролише за Јагње Божије,
које узима на себе гријехе свијета.
Кондак, глас 8.
На небозарној Гори момишићкој,
изнад града Подгорице,
вјечно сјаји Христово лице,
обасјавајући свјетлошћу нетрулежном
мошти четрдесет ђака мученика,
и двојице часних свештеника,
што за праву вјеру пострадаше
и посташе обиталиште
Пресвете Тројице.
Извор: Радио Светигора
Димитрије Плећевић: Свети момишићки мученици
Свети Момишићки новомученици, двојица свештеника учитеља и четрдесеторо ученика, живели су током седамнаестога века у месту Момишићи, које и данас постоји као предграђе Подгорице. У време тешког страдања српскога рода, при храму момишићком, двојица свештеника, чија су имена Богу позната, основаше школу у којој истини Христовој учаше благочестиву децу својих парохијана (према предању њих четрдесеторо), преносећи им у срца љубав према истинитој вери и своме роду.
Након многих пораза од племена Куча, злогласни скадарски Сулејман-паша у једном од осветничких похода заробио је момишићке свештеноучитеље и ђаке и спалио их у школи у којој се они учвршћиваше у вери Христовој.
Према живом народном сећању (што потврђују и историјске чињенице) ово мучеништво догодило се 1688. лета Господњег, на дан самог преславног васкрсења Христовог или на неки други велики Господњи празник.
Момишићани, будући крепки и постојани у вери, сакупише остатке спаљених свештених моштију мученика и похранише их под свети престо храма Светога Георгија под Горицом. Кроз читаво време турскога ропства, свештене мошти почиваху у споменутом храму, на радост и молитвену утеху православнога народа, све до 1936. године, када са великом чашћу у незапамћеној литији беху пренете у обновљени храм Светога Георгија у Момишићима и положене под свети престо, где се находише све до 1995. године, када бише свечано похрањене у гробницу, са десне стране наоса храма.
