Поводом 400-годишњице смрти Ел Грека

Поводом 400-годишњице смрти Ел Грека, најзначајнијег сликара религиозних мотива шпанског маниризма

Можда би за Ел Грека идеално важила Ничеова флоскула да „неки бивају тек постхумно рођени“. Претеча и пророк модерне, сликар, вајар и архитект Доменикос Теотокопулос, назван још и Ел Греко (1541 - 1614), рођен на Криту, а умро у шпанском граду Толеду, као један од најзначајнијих протагониста шпанског маниризма.

Његово име се данас изговара у једном даху са сликарима као што су Тицијан, Леонардо, Микеланђело. Но још у 19. веку у Шпанији није важио за „famoses pintores“, напротив, приписивана му је „manera extravagante y capriciosa“, а управник музеја „Прадо“ је његово сликарство дезавуисао као „апсурдне карикатуре“.

Познати сликар Ел Греко (Доменико Теотокопулос, будући да је грчког/јелинског порекла) био је посебно поштован од својих савременика као ненадмашан портретист. Он је један од најзначајнијих уметника 16. века у области религиозног сликарства као промотор новог израза и реформатор иконографских тема и форми.

Ел Греко је често живописао по налогу манастира и цркава, али је убрзо након смрти пао у заборав. Тек је отварањем сале шпанског сликарства у Лувру 1838. г. означио почетак ренесансе његовог сликарског опуса. Од 1900. г. Ел Греко је био слављен и величан као узор како од старне импресиониста, тако и од стране експресиониста, на које је имао одлучујући утицај. Његово сликарство је отворило путеве слободног развоја индивидуалног стила у религиозном сликарству.

Ел Греко се као иконописац обрео у Венецији, једно време у Риму, потом у Мадриду у служби Филипа II, а готово сав живот је провео у Толеду у Шпанији. На његову сликарску поетику су значајно утицали Тицијан, Басано и Тинторето. У његовом сликарству се непоновљиво сједињују византијска техника иконописа са венецијанским колоритом. Као колорист он је претеча Сезана и Реноара. Применом колорисаних сенки најавио је импресионисте. Франц Марк, један од саоснивача „Плавог јахача“, писао је 1912. у истоименом алманаху да су „Сезан и Ел Греко духовни сродници“. Екстатично-визионарски импетус његовог сликарства надахњивао је сликарство и младих експресиониста. Сезан и Ван Гог, Пикасо, Макс Бекман, Оскар Кокошка, Август Маке, Франц Марк, Лудвиг Кирхнер, Макс Опехајм налазили су у његовом сликарству непосредан извор. Екстаза и ексцентричност, мистичне визије и метафизика провејавају Ел Грековим сликама и чине га јединственим у историји уметности.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен