Поводом 500-годишњице Реформације: Предавање др Карла К. Фелмија
Преосвећеног Епископа Андреја представљали свештеник Борисав Симић и докторанд Марко Делић
У понедељак, 16. октобра 2017. године у Институту за источне Цркве у Вирцбургу (Ostkirchliches Institut), као изасланици Епископа аустријско-швајцарског и администратора Епархије франкфуртске Андреја, старешина штутгартског храма протојереј-ставрофор Борисав Симић и писац ових редова, присуствовали су предавању проф. др Карла Кристијана Фелмија, дугогодишњег професора универзитета у Хајделбергу и Ерлангену, историчара богословља хришћанског Истока.
Предавање на тему Православље и Реформација заинтересовало је велики број личности различитих вероисповести и струка. После уводне речи научног саветника Института, угледног патролога проф. др Франца Динцла (Franz Dünzl), потписани је одржао поздравно слово у име епископа Андреја, који је због других црквених обавеза био спречен да присуствује предавању на тему којом се као теолог и сâм бави. При том је истакнуто да је епископ Андреј у вирцбуршком Институту, у својству гостујућег предавача, пре извесног времена одржао запажено предавање.
После поздравног слова уследило је веома прегледно и кохерентно предавање проф. Фелмија. Оно што је дало посебан печат излагању јесте чињеница да је, после дугогодишње успешне каријере евангелистичког теолога, од ране младости заинтересованог за православље, Карл Кристијан Фелми примио православље и чин ђакона.
Историјски прегледно, др Фелми је започео представљањем Лутерових скромних знања о православљу, које је у оквиру његових полемичких радова служило претежно као добар полемички моменат расправе са римокатоличким теолозима. У наставку се предавач осврнуо на догматске радове познатог лутеранског теолога, уз то и класичног филолога и хуманисте, Филипа Меланхтона (1497-1560), који је у својој Апологији цитирао делове Златоустове Литургије, импресиониран чињеницом да се упокојени помињу заједно са светима и да нема ни помена о учењу о чистилишту. После Меланхтона, Фелми се задржао и на првом значајном протестантском познаваоцу Православне Цркве, Давиду Хитреусу (1530-1600), лутеранском реформатору друге генерације, угледном професору у Ростоку.
У другом делу предавања предавач је указао на некритичко прихватање протестантског и римокатоличког исповедања вере у 17. веку, за време кијевског митрополита Петра Могиле. Користећи terminus technikus Георгија Флоровског – псевдоморфоза православног богословља и етоса – предавач је представио још неколицину карактеристичних примера деспиритуализације православне богослужбене праксе, у којој се од 17. века на литургијске речи почиње гледати принципом ex opere operato.
Инсистирајући на томе да је дијалог важан, али да је критичка дистанца неизоставан предуслов истинског дијалога, Фелми је као пример од значаја навео тзв. Париску школу руских емиграната, који су прихватали научно-методолошке оквире историјско-критичке методе, допунивши је и неопходношћу духовно-анагошке надградње. Докториравши на тему руских црквених проповеди из друге половине 19. века, а одбранивши хабилитицају на тумачењу православне Литургије, посебно упечатљиви су били Фелмијеви осврти на филокалијску руску традицију и руске старце.
После одржаног предавања, у пријатном разговору са предавачем и осталим учесницима, о. Борисав и писац ових редова задржали смо се на пријему код директора Института др Томаса Марка Немета, доброг познаника владике Андреја. Теолог Немет нас је повео у обилазак зграде ове универзитетско-црквене установе. Посебна драгоценост била је наша посета институтској читаоници и библиотеци, која обилује изворима и критичким издањима дела Светих отаца.
Марко Делић,
докторанд Евангелистичког теолошког факултета Универзитета у Тибингену
