Поводом годишњице упокојења Др Хаџи Стојанa Адашевићa (1933-2013)

Рођен је у Београду 16. априла 1933. г. од родитеља лекара. Медицински факултет је завршио 1957. г. и од 1962. г. ради у Железничкој болници на Дедињу, прво као специјализант, а после као лекар специјалиста гинекологије и акушерства. Усавршио се на постдипломским студијама на ултразвуку на гинекологији и акушерству, а од 1984. предавао је на школи ултразвука у Крагујевцу.

Врло рано је остао без оца, а преживео је и тежак Други светски рат, што га је научило да се бори. Још у младости се показало оно што ће бити читавог свог живота. Израстао је у човека лепог спољашњег изгледа, интелигентног, ерудиту који је говорио неколико светских језика, али и карактерног човека који је свима хтео да помогне. Имао је много занимања, много хобија, у свима њима је остваривао  врхунски успех,  но он се одлучио да следи пут својих родитеља - већ неколико генерација у његовој породици били су лекари - и да помаже другим људима. Изабрао је тежак позив који је значио „борба за живот“. Колико је само спасао жена и деце! Колико је само жена излечио од неплодности!

Први чланак о „белој куги“ објавио је у „Политици“ 26.10.1989. г., биће након своје личне конверзије по овој болној ствари!  То је било први пут да је неко имао храбрости да о овој теми обавести јавност. Од тог времена стално је присутан у средствима информисања, а држи и трибине широм Србије и Црне Горе. Поменимо и то да у време почетка рада др Адашевића на отрежњењу српског народа „бела куга“ није имала толико широке размере као данас. Чак су 1988. г. средишна Србија и Војводина заједно имале минимални позитиван наталитет. Из себе је оставио низ стручних радова, чланака и студија из области највећег српског зла – изумирања Срба. Иначе, сам др Стојан Адашевић је оличење човека који је доживео велико обраћење управо на овом плану!

Био је и породичан човек. Више од педесет година провео је  у браку са Видосавом Флоровом, са којом је добио двоје деце, Ану и Милована.  Када се са њом венчавао, показао је чврстиу своје вере, јер се у она тешка времена мало ко у граду венчавао у цркви. Славио је славу. И ето, Бог му је указао милост, јер му је указао где греши. Најтеже је рећи: „Кајем се“ својој породици, својим пријатељима, а доктор је то учинио не само једанпут. И не само пред собом и њима, већ и пред целом Србијом и пред целим светом. Зато му је и Бог дао милост. Дао му је да се покаје. Отишао је прво на Свету гору где се кајао, где је добио благослов да се бори против беле куге и благослов да испуни аманет свога деде који му је казао да се обелодани истина о династији Обреновића. Манастир Хиландар је то учинио зато што га је краљ Александар Обреновић спасао од финансијске пропасти. Адашевић је због великих заслуга за Обреновиће први старешина обновљеног Крунског савета династије Обреновића.

Небеска милост је исто тако била велика што је у тренуцима болести када је остао без жене, а и пре тога, добио за помоћника своју куму Љиљану, без које његове књиге Светиња живота, Чаршијске приче или истина о последњим Обреновићима, као и књига о српско-јеврејском пријатељству не би угледале светло дана. Она му је помагала до његовог издиханија.

Упокојио се 15. јуна 2013. и сахрањен је на Руском гробљу у Београду. Поводом годишњице упокојења породица је уредила парастос у цркви.

Р.Р.