Поводом годишњице упокојења протођакона др Станимира Спасовића

Навршило се годину дана од упокојења великог професора и човека, протођакона др Станимира Спасовића. Таквог свештенослужитеља и таквог професора Српска Црква неће лако заборавити, а посебно ми његови ученици. Док је био болестан, из љубави према драгом професору, узносили смо молитве да му Господ подари оздрављење и да он остане још с нама на земљи, али је љубав Божја била већа од наше и узео га је к Себи.

Протођакон Спасовић је био једна светла и ретка личност међу нама његовим студентима. Из његове личности је исијавао ауторитет, али не само академски или професорски, већ и пастирски и очински. Ипак, он свој углед и ауторитет није жалио како би се за сваког од својих ученика заузео и у потпуности га усмерио и извео на животни пут.

Много је писао и велики део својих дела објавио. Поред опште историје Српске Цркве, нарочит допринос је учинио делима у којима је систематски забележио историјат епархија Српске Православне Цркве у Америци и Аустралији. Из посебне љубави према храму св. aпостола и еванђелиста Марка у Београду, по повратку из Америке, објавио је и монографију овог значајног храма. Поједина историјска дела проф. Спасовића користе се као уџбеници, а његов академски ангажман зацело га сврстава међу најеминентније историчаре Српске Православне Цркве. Његово име је неизоставно у литературама озбиљних научних радова из историје Српске Православне Цркве.

Живео је у тешком времену у Србији, у време агресивног комунизма, а затим и у Америци у ништа мање изазовном времену превазилажења и зацељивања велике ране коју је раскол на тим просторима нанео Цркви и народу. Био је познат у Српској Цркви као изузетан познавалац црквеног и канонског права. Његов покретач је била правичност, а идеал ред и поредак. Трудио се много да Српска Православна Црква у Америци буде организована. На нама и на будућим нараштајима остаје да наставимо то узвишено дело у српској дијаспори.

Волео је лепо појање и духовну музику. И сâм је био чувен по лепом и достојанственом служењу, а генерације богослова и студената гледале су у њега и упијале сваки покрет, сваку молитвену прозбу, учећи се достојанству и узвишености богослужења. Једино храм св. Марка, тада највећи у Београду, био је по мери еминентног протођакона.

Волео је Србију, па се зато и вратио чим су се створили услови за то. Ипак, потребе Цркве су га релативно рано одвеле у иностранство, где се задржао можда и дуже него што је желео.

Волео је Српску Цркву, њој је и послужио и велики део свог научног интересовања посветио. Својим ученицима је неуморно преносио лепоту, узвишеност и достојанство српског народа. У очима својих ученика увек ће се његова личност издвајати по достојанствености како у богослужењу, тако и у свакодневном животу.

У ове најлепше дане васкршњег празновања ми се молитвено сећамо драгог и уваженог професора „који се сакрио од нас иза провидне завесе смрти“, како је говорио св. Владика Николај, али без обзира на то, осећајући његово живо присуство међу нама, ми га и данас поздрављамо: Христос васкрсе, драги професоре! А осећамо његов увек радосни одговор: Ваистину васкрсе!

Ми сви који смо имали срећу да га познајемо и својим професором назовемо, узносимо молитве Свемилостивом и Васкрслом Господу да упокоји душу његову у Царству Своме. Јер Он, Васкрсли и Живи Господ нам је рекао: „Где сам ја, онде ће бити и мој служитељ“ (Јован 12,26). Молимо те, Господе, нека и служитељ Твој буде тамо где си Ти. Амин.

Увек благодаран своме драгом професору,

јереј Владимир Вранић