Поводом писма муфтије тузланског Хусеина еф. Кавазовића

Поштовани посјетиоци достављамо вам на увид писмо муфтије тузланског Хусеина еф. Кавазовића.

У прилогу испод подсјећамо на дописе које смо објавили 10.фебруара, као и писмо Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Василија, на званичној интернет презентацији Епархије зворничко-тузланске.

Информативна служба Епархије

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ
Е.Бр.27 од 07. фебруара 2011.године
У БИЈЕЉИНИ

Његова Екселенција Валентин Инцко
Високи представник међународне заједнице и специјални представник ЕУ

Његова Екселенција Патрик С. Мун
Амбасадор Сједињених Америчких Држава

ВАШЕ ЕКСЕЛЕНЦИЈЕ,

Међурелигијско вијеће БиХ је 20.01.2011.год. примило писмо поводом изградње цркве у селу Будак, како се каже у поменутом писму, а којег су потписали Амбасадрор САД-а у БиХ, г. Патрик С Мун, Високи представник г. Валентин Инцко.

Садржај Вашег писма се односи на изградњу православне цркве у селу Дуго Поље, а не у Будаку, те сугерисање да се градња исте не врши на предметној локацији јер представља могућност вријеђања осјећања муслимана због близине Mеморијалног центра Поточари.

Ово писмо нас је изненадило јер нико од потписаних није нашао за сходно да контактира наше црквене власти како би разговарали о овом питању него је а'приори градња једне хришћанске цркве на одређеној локацији, кроз „забринутост" потписника, проглашена непожељном и на један несхватљив начин увредљивом.

Оваква пракса комуникације, од стране високих званичника, који индиректно оптужују једну Цркву и умањују права на слободу вјере одређеној групи грађана Босне и Херцеговине, у нашем случају православних хришћана, није нам позната до сада, те смо дужни дати свој одговор и образложити га.

Прије свега, желимо рећи:

- Црква која се гради у селу Дуго Поље, а не у Будаку, како је наведено у Вашем писму, јесте потреба православних хришћана, за нормално практиковање свог вјерског хришћанског живота, што им је, као и свима осталима, гарантовано Законом о слободи вјере, и правном положају Цркава и вјерских заједница у БиХ, као и људским правима садржаним у међународним декларацијама о слободи савјести и вјере.

- У мјесту/селу, гдје се гради црква постоји 250 православних домова, чији становници, живећи у хришћанском духу и традицији желе да направе себи цркву.

- Црква се гради на земљишту православних Срба које је намјенски поклоњено за њену изградњу и не постоје никакве нелегалне активности по питању изградње које би биле у супротности са законима у БиХ.

Тачно је да се у близини овог православног мјеста/села, налази Меморијални центар Поточари, чијим жртвама одајемо дужно поштовање, а осуђујемо сваки злочин. Ми хришћани, приликом сваког богослужења молимо се за све невино пострадале жртве, без обзира коме народу и вјери припадају, а што није проблем провјерити у богослужбеним књигама.

Баш на основу свега тога, а у смислу нормализације прилика у Босни и Херцеговини и превазилажењу наводне вјерске нетрпељивости, постављамо питање - зашто би и коме би сметала једна хришћанска црква која се „може видјети са одређене локације"? Зашто би и ко подржавао такву врсту нетрпељивости? Да ли би ми онда, на основу таквих ставова и одређења, у сарадњи са грађанским властима требали обезбиједити преселење православних хришћана и њихових постојећих богомоља из околних мјеста на неке друге територије како би они могли у практичном, богослужбеном смислу исповиједати свој православни хришћански живот?

Како на крају уопште објаснити да једна хришћанска црква у својој физичкој пројави може имати негативну поруку? Не би ли циљ и порука нас вјерујућих људи, свих религија, требала бити супротно другачија? На основу чега и ко одређује која је то религија добра, а која није? Рат у Босни и Херцеговини, и поред бројних злонамјерних инсинуација, није био вјерски рат па се питамо на основу чега некоме смета богомоља?

Поред овога желимо рећи још и ово:

Вама је познато да наша Црква није у могућности да врати своју Богословију у Сарајеву од 1941.године, а која је основана прије 130 година. Познато Вам је и да су власти у Сарајеву одузели у последњем рату двије капеле/цркве на гробљу у центру града, преко пута Америчке амбасаде, што је апсолутно неприхватљиво. Свједоци сте и измјењеног описа главног града БиХ, града Сарајева са изграђеним многим новим џамијама, комплексима и центрима од којих се неки налазе и на национализованој земљи православних вијерника, а и саме Православне цркве. Постоји и низ других проблема у БиХ, који су свима општепознати, а који се ни толико година након рата не рјешавају. Подизање џамија и других богомоља, будите сигурни, не вређа вјерска и национална осјећања ни мене, нити припаднике моје Цркве, већ шта више, радујемо се подизању истих, за које вјерујемо да ће вршити своју мисију ширења међусобне љубави и толеранције толико нам потребне.

Међутим, ни у једном случају, до сада, нисмо видјели овакву „забринутост" и здружену активност битних институција у нашој земљи која се први пут појављује са поруком непримјерености изградње једне цркве због тога што -некога вријеђа-.
Ваше обраћање Међурелигијском вијећу у БиХ, без претходне посјете Епископу Епархије о којој говорите, јесте заобилажење праве адресе, колико нам је познато. Вијеће није никакво надтијело, нити извршни орган који треба да рјешава нешто за шта ипак постоји права адреса! Питање је зашто се та адреса заобилази?

Из угла свега реченога, није нам јасно, какву нам поруку потписници писма упућеног МРВ-у БиХ желе упутити, нити зашто нас оптужују?

На крају, као хришћани, сматрамо да имамо права на слободно исповиједање своје вјере и да је порука Бога коме се молимо дата кроз Библију, првенствено и већ 2000 година - љубав. Сматрамо да православни вјерници, грађани БиХ, у селу Дуго Поље имају права на своју богомољу. Не мислимо да наша вјера и наша богомоља може икога вријеђати. Свјесни смо да можда-сегментално у БиХ још увијек постоји извјесна појединачна вјерска нетрпељивост али чврсто стојимо на становишту, да тој нетрпељивости не треба снисходити, а у осталом, и само Међурелигијско вијеће Босне и Херцеговине ради на зближавању, а не на разједињавању људи без обзира на све различитости. Вјерску нетрпељивост у колико, заиста као таква и постоји, сматрамо да исту треба заједнчким дијалогом и разним заједничким активностима лијечити не допуштајући дневнополитичким догађајима да негативно утичу на овај процес међурелигијског и националног помирења и манипулацију жртвама било којег народа.

Ми као Црква смо увијек отворени за дијалог, те уколико сматрате да би требали разговарати са нама по било којем питању, ми смо спремни као добри домаћини, угостити Вас, саслушати Вас, размијенити мишљење и увијек акцептирати оно што је конструктивно и добро за сваког човјека.

Желимо да истакнемо да је прошлост-прошлост, а будућност је будућност, те да је и те како потребно да ми у Босни и Херцеговини градимо срећнију будућност свију са свима, да на негативним примјерима из прошлости увидимо да је „зло рађење-готово суђење", и да је потребно једни другима не заборављајући зло да опростимо, како би у овој земљи, Босни и Херцеговини, завладао истински мир, слога и љубав међу свим народима.

Са изразима личног поштовања,

Е П И С К О П
ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ

ВАСИЛИЈЕ

Достављено:
1. МРВ БиХ,
2. Синоду СПЦ,
3. Свјетском савјету црква, Женева
4. Европском вијећу цркава (КЕК) Брисел,
5. Г. Осману Суљићу, Начелнику Општине Сребреница,
6. Црквеној општини Сребреница и
7. Архиви.

Извор: Епархија зворничко-тузланска