Поздравни говор Митрополита волоколамског Илариона на скупштини Бискупског синода
Поздравни говор Митрополита волоколамског Илариона на 14. редовној генералној скупштини Бискупског синода Римокатоличке Цркве на тему „Призив и мисија породице у Цркви и у савременом свету“
Ваша Светости! Ваша Блаженства, Високопреосвештенства и Узоритости!
У име Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила братски вас поздрављам поводом Четрнаесте редовне генералне скупштине Бискупског синода Католичке Цркве чија је тема породица.
У нашем немирном и узаврелом свету човеку је потребан чврсти и непоколебиви темељ на који може да се ослони и на коме може да гради свој живот са самопоуздањем. Истовремено, секуларно друштво, које има за циљ задовољење индивидуалних потреба, није у стању да људском бићу пружи јасне духовне оријентире. Криза традиционалних вредности које можемо опазити у потрошачком друштву, води до опречности између различитих склоности, укључујући оне на плану породичних односа. Тако, феминизам гледа на мајчинство као на препреку ка самоостварењу жене, док, с другестране, имати дете сматра се правом које се може остварити свим могућим средствима. Све више се сматра да је породица заједница двају лица независно од њихових полова, при чему се сопствени пол може „изабрати“ по личном укусу.
С друге стране, искрсавају многи проблеми који директно утичу на традиционално устројство породице. Оружани сукоби у данашњем свету узрокују масовне сеобе из ратом захваћених области у богатије земље. Емиграција често доводи до разарања породичних веза, при чему се ствара истовремено нова друштвена средина у којој настају брачни савези међуетничког и међурелигијског карактера.
Са овим изазовима и претњима суочавају се све хришћанске Цркве уопште, и оне морају потражити одговоре, полазећи од мисије коју им је наложио Христос – да људски род воде ка спасењу. Нажалост, у хришћанској средини често чујемо гласове који призивају на „модернизацију“ црквене самосвести, при чему би се одбацило древно учење о породици. Исто тако, не смемо заборавити речи Св. апостола Павла упућене римским хришћанима: „Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божја“ (Рим 12,2).
Црква је призвана да буде светионик и искра у тами овога света, а да хришћани буду „со земљи“ и „светлост свету“. Треба да увек имамо на уму Спаситељеву опомену: „Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе“ (Мт. 5, 13-14). Управо таква со која губи свој укус постају у наше време нека протестантска друштва која себе називају хришћанским, а проповедају такве моралне идеале који су неспојиви са хришћанским.
Ако се у друштвима те врсте уводи чин благослова истополних брачних заједница, а лезбејка себе назива „епископом“ и позива да се са црквених двери скину крстови и замене муслиманским полумесецима, може ли се таква заједница називати „црквом“? На наше очи збива се издаја хришћанске вере од оних који су спремни да себе прилагоде секуларном, обезбоженом и обезцрковљеном свету.
Власти неких европских земаља и Америке, упркос многобројним простестима, међу којима и католика, и даље се залажу за политику која има циљ да уништи само појимање породице. Они не само да на законодавном нивоу изједначавају статус истополних заједница са браком, него и судски прогоне оне које због својих хришћанских убеђења одбијају да региструју такве заједнице. Одмах после одласка папе Фрање из САД, председник Барак Обама јавно је објавио да су права хомосексуалаца много важнија од верских слобода. Ово јасно сведочи о намери секуларних власти да наставе напад на оне здраве снаге у друштву које заступају традиционалне породичне вредности. Католици се ту налазе на самом челу борбе, и управо се против Католичке Цркве води кампања дискредитације и лажи. Из овог разлога су храброст у одбрани хришћанских вредности и верности црквеној традицији апсолутно неопходни у нашем времену.
Данас, када свет још више личи на оног лудог човека „који сазида кућу своју на песку“ (Мат. 7,26), дужност је Цркве да подсећа друштво на његов чврсти темељ на породици као на заједници између мушкарца и жене која је закључена ради рађања и васпитања деце. Само оваква породица, коју је установио Господ кад је саздао свет, може спречити или бар привремено обуставити даље понирање савременог друштва у амбис моралног релативизма.
Православна Црква, као и Католичка Црква, увек се у свом учењу држала Светога Писма и Светога Предања приликом установљења начела светости брака, а које се заснива на речима самога Спаситељевим (Мат 19,6; Мк 10,9). У нашем времену ово гледиште на брак треба још више ојачати и учинити да буде једнодушно. Треба да га бранимо заједнички док водимо дијалог са законодавним и извршним властима разних земаља, као и на форумима међународних организација, као што су УН и Савет Европе. Не смемо се ограничити на добронамерне жалбе, већ да свим могућим средствима обезбедимо да породица буде законом заштићена.
Солидарност међу Црквама и свима људима добре воље од суштинског је значаја за очување породице од изазова секуларног света и, отуда, за одбрану наше будућности. Надам се да ће један од плодова Бискупског сабора бити даљи развој православно-католичке сарадње у том смеру.
Желим вам мир, Божји благослов и успех у раду.
Извор: Московска Патријаршија (превод Информативне службе)
