Православље у Сједињеним Америчким Државама

Са око два милиона верника број православних хришћана у Сједињеним Америчким Државама (САД) нешто је мањи од исламског становништва, а већи је од оних који се сматрају припадницима спиритуализма Њу ејџа. Па ипак је Православље у САД мањина. И док су православни хришћани заступљени у свим областима данашњег америчког друштва, па и у државним и политичким установама, у индустгрији, здравству, финансијама, мало је социолошки испитано у којој мери је Православна црква ангажована на социјалном пољу и у свакодневном животу човека. Штавише, једна новија студија Религијског института, која пружа корисне податке о многим „православним земљама“ у свету, није дала подробну анализу о стању о међуправославних односа у САД. Међутим, она доноси широки оквир о њима, али неопходни су стручно и архивско истраживање како би се проценти из демографског проучавања контекстуализовали. Нажалост, постојећи радови о Православљу у САД нагињу томе да углавном доносе податке о њиховој јерархијској организацији, и често их пишу свештена лица, а то су мушкарци.

Историјска позадина

Православље су у САД донели у 18. веку руски мисионари и трговци крзном, и то у данашњу Аљаску, а у 19. веку грчки насељеници у данашњем југу земеље. Православни верници из Грузије, Румуније, Србије и из других земаља усељавали су се у таласима у 19. веку и на почетку 20. века и насељавали су се углавном у урабаним и индустријским срединама какви су Чикаго, Сан Франциско и Њујорк, где су могли лакше наћи посао и пружити школовање својој деци. При томе су оријентални, дохалкидонски православни усељеници донели у Северну Америку своје верске традиције, а за то време су одржавали снажне везе са својим матичним земљама, а често би их и раскидали. Последњих 300 година поједине усељеничке групе доносиле суу САД своје културне обрасце, што је очигледно доприносило стварању и одржавању одвојених православних јурисдикција. Током времена су многе од ових православних етничких дијаспоралних заједница водиле живот као да су у гетоу међу претежно протестантским (и често римокатоличким) парохијским заједницама, које су већ биле успоставиле своју организацију током њиховог колонијалног насељавања.

Током 18. и 19. века дошло је до домородачког вида Православља; његов посматрачки статус значио је то да су те православне заједнице бирале један или два различита приступа америчкој култури. На Православље у Америци теолози и црквени великодостојници гледају као на стални процес усељавања у дијаспору које је још увек у настајању од верника из целога света. У последње време су истраживачи почели да критички испитују понашање неке православне дијаспоре, као и то шта оно значи за вернике у САД. Политички аспект религијске културе у дијаспори пружа важан фокус посматрања, којим можемо дознати више о православном прилагођавању у очувању вере и обичаја. Јурисдикција каква је, рецимо Руска загранична црква (Russian Orthodox Church Outside of Russia), која је настала у 20. веку, има као важан задатак да чува верско и национално наслеђе Православља у нади да једног дана (поново) мисионира у Совјетском Савезу. У овој Цркви, поред очувања наслеђа, нагласак је на неговању руског језика (на богослужењу црквенословенског) и материјалне културе и на штампању књига и часописа (имају издавачку кућу Holy Trinity Publications) да би се препознала као изразито руско-православна заједница.

Према гледишту неких историчара, грчке православне заједнице у САД, напротив, више су усмерене на културну асимилацију. Па и поред тога, грчке заједнице су често организовале фестивале културе који су наглашавали етничку позадину њихових парохијана и истовремено утирали пут у њу, стварали благонаклоност и заинтересованост друштва у којем су живели.

И док је мултиетничка природа Православља у САД као институције била изазовна пошто им се црквене јурисдикције територијално преклапају (на пример, два епископа у једном граду), истраживачи указују на то да је бољшевичка Револуција 1917. г. проузроковала расејање православних из те земље у све крајеве света и могућност њиховог мисионарског рада. Године 1917. дошло је до прекретнице у транснационалном односу православних заједница међу собом. Од 20-их година све до 60-их година 20. века сведови смо брзе експанзије јурисдикција, а од 1924. г. и појаве једне аутокефалне Митрополије из страха од „комунистички компромитоване Руске православне цркве“. После неколико деценија ова Митрополија је прерасла у Православну цркву у Америци (Orthodox Church in America), која се понекад сматрала домородачком или чисто америчком православном јурисдикцијом од када је 1970. г. од Московске патријаршије добила статус аутокефалности. Од 90-их година ради се на поновном уједињењу православних јурисдикција у једну, осим Руске заграничне цркве која се тада сматрала неканонском. До присаједињења ове Цркве Московској патријаршији дошло је 2007.г., што је изазвало неспокој код многих правосланвих верника у САД, мада је већина њих позитивно прихватила успостављање канонског јединства. Мада је Православна црква у Америци (ПЦА)  израсла из словенских корена, чини се да сад има амерички етос: богослужења се савршавају углавном на енглеском језику, а велики део њених чланова су одређенији, а многе парохије се држе новог клендара. Међутим, Православна црква у Америци нема много новообраћених, док у Антиохијској архиепископији обраћеници представљају велику групацију, што можда треба свести на чињеницу да је читав талас америчких евангеликалаца пришао овој јурисдикцији 80-их година прошлога века. Па и друге јурисдикције имају међу собом конвертите (обраћенике), који доприносе да се преобликују дотадашњи православни начини живота и веровања.

Поред стварања ПЦА, чини се да је обраћење у Православље једно од најделотоворнијих механизама у обликовању амeричког Православља. 30-их година прошлога века Православље у САД је успоставило везу с традиционално важећим православним земљама, делимично захваљујући и све богатијојој и садржајнијој православној литератури и технолошком напретку, који је олакшао присту и контакт с православним човеком и његовим схватањима. У сваком случају, има се утисак да је глобализација постала кључни елемент у трансформисању првославне културе и начина вероисповедања у САД.

Актуелна питања у америчком Православљу

Мада је Православље у САд с обзиром на бој верника мањинска вера, требало би да се запитамо -  имајући на уму да је међу њима велики број бивших евангеликалаца и римокатолика - у којој мери Православље учествује у јавном религијском дискурсу. Као антрополог радим са заједницама састављеним од обраћеника у ПЦА и Руској заграничној цркви (РЗЦ). Мој рад у овој другој Цркви (РЗЦ) тицао се парохија које су састављене од обраћеника и на чијем челу су они. Па пошто су ову веру прихватили политички конзервативни Американци, поставља се питање, да ли треба потражити неки дух неоколонијализма који је нашао израз у новим облицима конзерватизма, који се сусреће не само у САД него и у Европи. Према истраживању Катарине Калаидис (K. Kalaidis), фундаментализам је један од проблема који су искрсли данас у америчким православним заједницама. Има се утисак да је он плод прилива конзервативних протестантских конвертита, који са собом носе безброј сложених верских представа и идеологија и тиме мењају не само социјалну структуру Православља, него и њено богословље на делу. Без обзира на географске границе и етничке разлике, Православље је историјски вера коју прожимају традиција, догматско учење и светотајински живот Цркве. Међутим, овај континуитет доводе у питање како те фундаменталистичке групе, тако и либерални противпокрет. Рано је да размишљмао о томе шта то значи за православно хришћанство у САД. У сваком случају, фундаментализам, који се према споља показује често у религијском перфекционизму и искључивости, не изазиву толику забринутост колико политичка цепања и страховања која утичу на учествовање православних хришћана у друштвеном ангажовању и преобликовању друштва.

Кроз историју су православни хришћани играли значајну улогу у америчкој политици. Историја православне дијаспоре итекако је имала велику улогу у америчком покрету за грађанске слободе 60-их година 20. века кад је грчки архиепископ Јаковос (Кукузис) с Мартином Лутером Кингом Јуниором марширао у Селми и кад се појавио на насловној страници часописа Time Magazine. Овај архиепископ је организовао 1960. г. Сталну конференцију канонских православних епископа (Standing Conference of Canonical Orthodox Bishops – SCOBA) како би одвојене јурисдикције удружено водиле плодан социјални дијалог. Године 2010. СКОБА је укинута, но две године раније основана је Скупштина канонских православних епископа САД, што је синаксис, сабрање православних архијереја, које се мање бави социјалним питањима него помагањем првославној дијаспори како да превлада туђе (хетеродоксне, инославне) утицаје на Цркву. На моје изненађење, изнашла сам да православни хришћани у САД нису спремни да се позабаве већим социјалним питањима којима се увелико баве друге хришћанске конфесије, те се више концентришу на чисто црквена питања. Па ипак, организације као што су Fellowship of Orthodox Christians United to Serve, Philoptochos Society и International Orthodox Christian Charities остварују велика дела на овом социјалном плану. На парохијском нивоу многе православне заједнице које сам истраживала пружају житељима у својој средини, не осврћући се на то да ли су православни или не, храну у народним кујнама, као и социјалну и финансијску помоћ. Свакако, овај њихов социјални рад ограничавају недовољна финансијска инфраструктура и географска социјална кохезија инстутуционалног домета. Социјални ангажман на парохијском нивоу је уз то још и успешан ако се имају на уму идеолошка и политичка поцепаност међу парохијанима на јурисдикцијској основици. Кључна питања каква су глобално загревање, човекова права и родна питања често су безначајна, нарочито у заједницама које сам истраживала, што у многим погледу одражава оне социјалне напетости које опажамо и у другим хришћанским вероисповестима у САД. То не значи да се истраживачи, богослови, духовници и лаици у појединим православним парохијама у САД не баве начелним друштвено-културолошким и етичким питањима која сачињавају значајан саставни део живота у секуларном друштву. Ипак, политичка клима мења начин како се православни хришћани опходе једни према другима и према својој средини.

Унутарњи конфликти у православном свету често подстичу вернике да се мање старају око питања са оне стране подручја надлежности Цркве. С обзиром на садашње напетости између Москве, Украјине и САД, као и на учестале трзавице између Москве и Цариграда, нарочито по питању Украјине, забринутост православних хришћана у САД све већа је кад је у питању јединство и чврстина Цркве. У САД често саслужују свештена лица различитих јурисдикција, и чланови једне јурисдикције посећују се за време распуста и одмора, или се друже док су на путовању, присуствују богослужењима у храмовима других јурисдикција. Прекид евхаристијског општења између Москве и Цариграда 2018.г. довео је до тешког стања у којем свештеници и верници морају постављати себи тешка етичка питања. У неким изузетним случајевима амерички православни свештеници, штавише, доносили су одлуку о промени јурисдикције услед тих транснационалних верскополитичких сукобљавања. Према моме гледишту, очигледно је да политичка клима, нарочито све сложеније окретање конзерватизму у друштву међу конвертитима у више америчких православних јурисдикција, одражава неку врсту теолошког и литургијског израза Православља. Кроз своју историју оно се показало као непоколебиво и споро на промене будући да је било усмерено на континуитет неголи на прилагођавање. Као саставни део америчке историје, Православље је себе последњих триста година приморавало да се трансформише или би било сувишно. Површно гледано, чини се да је Православна црква статична, но прилив конвертита, брзо прихватање енглеског као богослужбеног језика и све снажнији глас мањинских група и жена у Цкви подстичу постепену трансформацију. Још увек остаје отворено како ће мултиетничке православне парохије у САД изићи накрај са спољним геополитичким снагама које на хришћанство у глобалу врше утицај.

Сара Рикарди-Сварц (Sarah Riccardi-Swartz) Из часописа Religion in Kirche und Gesellschaft, бр. 10/2019 , стр. 17 – 19, превео протођакон Радомир Ракић