Православни дух украјинских верника је несаломив
У последње време приметан је поновни раст напада на канонску Украјинску Православну Цркву, иако се стање смирило с променом председника, каже теолог Николај Сапсај. Делатна љубав према Мајци Цркви, како се најчешће образлаже разлог за уручивање различитих црквених признања верницима, у случају Николаја Сапсаја има мање везе с његовом професијом, теологијом, а више с овом нашом, новинарском.
Српски теолог, који се тренутно налази на докторским студијама у Московској духовној академији, дакле на почецима свог научног рада, обавио је више интервјуа с архијерејима Украјинске Православне Цркве (УПЦ), која се налази под окриљем Московске Патријаршије, и живом речју с лица места и својим извештајима у домаћим црквеним медијима упознао српску јавност са ситуацијом у канонској Православној Цркви у овој земљи, која је постала још сложенија после давања Томоса о аутокефалности „Православној Цркви Украјине”. Сапсају је на Божић уручена грамата предстојатеља, поглавара, Украјинске Православне Цркве митрополита Онуфрија. У разговору за „Политику” он каже да се тако задесило да је Украјина неодвојиви део његовог живота.
– Родитељи оца су рођени на територији данашње Украјине. Одатле је и моја супруга. У Украјини сам био неколико пута у свом животу. И овај боравак је требало да буде привремен. Крајем октобра из Србије сам се са супругом упутио кроз Украјину за Русију, да наставим студије. Али због епидемиолошких ограничења улазак у Русију је тренутно онемогућен за странце. Стога смо остали, за сада, у Украјини – објашњава Николај Сапсај.
Говорећи о положају Украјинске Православне Цркве, с којим је имао прилике да се упозна из прве руке, истиче да он ни пре уручења Томоса почетком 2019. није био једноставан.
– Увек је на тим просторима долазило до конфронтације између православних верника, расколника и унијата. Још почетком деведесетих, када је УПЦ добила од Московске Патријаршије аутономију и самосталност у свом унутрашњем уређењу, у Украјини су постојале расколничке фракције, у већој мери националистички настројене: „Украјинска Православна Црква Кијевске Патријаршије” и „Украјинска аутокефална Православна Црква”. Оне су крајем 2018. године, уз подршку тадашњег председника Порошенка, инкорпориране у нову расколничку структуру, у „Православну Цркву Украјине”. Током процеса стварања те нове фракције и уручења Томоса, канонска Црква је била на сваки могући начин угњетавана. Били су покушаји подмићивања, застрашивања и притисака на архијереје, свештенство и вернике. Оспораван је и правни положај канонске Цркве; хтели су да јој уз помоћ законодавства промене назив и да се зове „Руска Православна Црква у Украјини”. Правним махинацијама храмове су пререгистровали на име расколничке фракције, после чега би долазила група националиста, физички се обрачунавала с верницима канонске Цркве и отимала храмове. Стање се привремено смирило с променом председника. Зеленски је заузео став равноправног односа према свим религијским организацијама – каже Сапсај.
Из Украјине су, иначе, средином јануара стигле вести да су у Запорожју нападнути свештеник и ђакон УПЦ. Мотиви нападача који је имао нож нису наведени у тим извештајима, али оваквих инцидената било је и раније.
– У последње време је приметан поновни раст нападâ на канонску Цркву. Тај нови талас нападâ је започет после вести да се крајем августа ове године, на позив председника, очекује долазак васељенског патријарха Вартоломеја у Украјину, иначе канонску територију Московске Патријаршије, која је због мешања Фанара у унутрашње ствари своје јурисдикције прекинула евхаристијско и молитвено општење с Васељенском Патријаршијом – наводи Сапсај.
Он истиче да су се у УПЦ пажљиво пратили недавни догађаји у Црној Гори око усвајања Закона о слободи вероисповести, сада стављеног ван снаге, а да су неки његови саговорници чак и учестовали у литијама у одбрану светињâ.
– И у Украјини је увек било покушаја да се утиче на Православну Цркву на тим просторима. Али православни дух украјинских верника је несаломив. Изненадило ме је колико у Украјини има трагова српског присуства. Многи српски студенти су се учили у Кијевској духовној академији. Закарпатска област је у своје време била под јурисдикцијом Српске Цркве. Постојала су читава српска насеља на територији данашње источне Украјине. Украјински језик је много сличнији српском него руски. Постоји још много тога што везује ова два словенска народа, тако да постоји потенцијал и нада да се обнове и поново развију српско-украјински односи – истиче Николај Сапсај.
Кијево-печерска и Почајевска лавра под сталним претњама
Крајем године Епифаније Думенко, којем је патријарх Вартоломеј уручио Томос, написао је да ће предузети кораке како би две велике светиње УПЦ, Кијево-печерску и Почајевску лавру преузели под окриље „Православне Цркве Украјине”.
– Имао сам тај благослов да неколико пута будем и у Кијево-печерској и у Почајевској лаври. Братство је доследно верно канонској Цркви и такве врсте изјава нису ништа ново за њих. Расколници већ дуги низ година покушавају да одузму те фундаменталне светиње канонске Цркве. Тако је преко пута Кијево-печерске лавре формиран расколнички манастир, а Почајевска лавра је окружена националистима, њиховом симболиком и споменицима њихових идејних твораца. Расколници само чекају тренутак да крену у офанзиву. Али верни народ не стоји по страни. Када год би националисти покушали да заузму неку од лаври, верници канонске Цркве из целе Украјине хитају у одбрану својих светиња. Изјава г. Думенка такве врсте у ово време, када се спрема дочек патријарха Вартоломеја, може се тумачити као жеља украјинских расколника и државних званичника који их подржавају да покажу те светиње високом госту из Истамбула, који им је и дао „легитимитет”. Али они су и после добијања такозване аутокефалије мањина у односу на канонску Украјинску Православну Цркву, те немају много шта да покажу – сматра Сапсај.
Извор. Политика, 1. фебруар 2021, стр. 9. (редактура: епископ бачки Иринеј)
