Празник Силаска Светог Духа на апостоле прослављен у цркви Светог Ђорђа у Подгорици

Силазак Светога Духа на Апостоле у љубави и једномислију прослављен у Цркви Св. Великомученика Георгија, под Горицом

На Недељу Педесетнице, (19. jуна по старом календару), на дан када је Свети Дух у облику огњених језика сишао на Апостоле који су били окупљени у Горњој Соби, у Јерусалиму, а на педесети дан након Пасхе, – свечаном празничном Литургијом у Цркви Св. Великомученика Георгија под Горицом, началствовао је старешина овог Храма протојереј-ставрофор др. Велибор Џомић са својом браћом свештеницима: протојерејем-ставрофором Милуном Фемићем, протојерејем – ставрофором Драганом Станишићем, протојерејем – ставрофором Милетом Кљајевићем и протојерејем, Јованом Радовићем.

Литургијско благољепије било је увеличано појањем мешовите певнице овог Храма.

Окупљеном народу празничном беседом обратио се о. Драган Станишић, професор Богословије на Цетињу.

Велики број верника је приступио Светој Чаши, Причестивши се Светим и Животворним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа.

Благодарење по примању Светих Христових Тајни, настављено је коленопреклоном службом, призивања благодати Светога Духа, током које свештеник произноси три дуге молитве пред сабрањем верних који клече.

Педесетница, тј. Педесети дан од Пасхе истовремено је почетак – времена Цркве. Црква је икона Свете Тројице, – по природи јединствена и у личностима различита, као што је Један Бог у Три Личности – Богу Оцу, Богу Исусу Христу и Богу Духу Светоме.

Јединство наше природе је остварено у Исусу Христу а наша различитост личности у Духу Светоме.

Јер Један је Дух, а дарови су различити. Апостолима је дато све. Тј. сви дарови, сва Сила, сва пуноћа благодати која се уопште од Бога може дати вернима. Међутим, дарујући ове дарове, Дух даје Себе јер Он је Личност – Дар, par exellence. Дарујући себе Он се тиме поистовећује са нашим најунутарнијим бићем и уводи нас у тајну Свете Тројице.

И чувена икона ,,Света Тројица“, (иначе насликана у 62 г. живота Св. Андреја Рубљова, после 4-годишњег молчанија) изображена поводом канонизације Светог Сергија Радоњешког постала је образац за иконописце по дубини, теолошкој и богатству симбола. И није случајно што је она насликана овим поводом. Сам Св. Сергије је својим созерцањем и подвигом свог усавршавања открио Русији Св. Тројицу, посебно изградњом Лавре (која је убрзо постала центар духовног живота), коју је посветио Светој и Животворној Тројици, и тако приближио Њено поимање као начела у животу хришћана које није било до тада сасвим јасно. Не заборавимо да је то било 1340.г у доба татарских најезди и међусобноне борбе кнежева и бојара за премоћ. Данас је то позната Тројице-Сергијева Лавра, удаљена 70-ак км од Москве.

Свети Андреј Рубљов је био духовни изданак Св. Сергија. И “Икона над иконама“ је настала његовим благословом… Оног који је у беспућима непрестано дозивао и вапио… Предвечни Сабор Свете Тројице…  Сама симболичност ове иконе не  противуречи, већ говори о сагласју – када два генија граде ремек дело у коме нема места хаосу, беспоретку где влада једнакост према свима… јер Онај који мисли да је највећи међу Вама, да Вам буде слуга… Свеукупност и јединство у коме слободи није дозвољена својевољност.

На њој је лица Анђела показао младим. Зашто ? Јер Младост изражава Божију Вечност. И док наше тело стари и пропада то се наш унутарњи човек подмлађује. А живећи у Љубави Божијој, човек се подмлађује. Сами ликови су постављени тако  да чине  круг (најсавршенији геометријски облик), где нема почетка ни краја. Симбол Вечности и Његовог Савршенства.

Тога дана благодаримо Богу за сва добра којима нас је даровао. ,,Јер једне даде као Апостоле, друге као пророке, једне као јеванђелисте а друге као пастире и учитеље. За усавршавање светих, за сазидање Тела Христова. Док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове; да не будемо више као мала деца коју љуља и заноси сваки ветар учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду. Него да будемо истински у Љубави да у свему узрастемо у Онога који је Глава – Христос.!“

Даље, – украшавамо Цркву и посипамо свеже убраном травом (7 недеља после пролећне жетве) а током молитве призивања  Благодати на присутне, народ плете венчиће  –  симболе Његове Беспочетности, Вечности и Бескраја.

Празнично весеље овог Сабрања је касније увеличано  послужењем у објекту, која са терасом око 40-ак људи може примити а који се налази непосредно испод зидина Цркве, на имању црквеном, на коме ће једног дана никнути већи објекат који ће задовољити и остале духовно-просветитељске потребе парохијана и свег народа Божијег.

Елза Бибић

Извор: Епархија црногорско-приморска