Сведок прошлости и весник будућности
Монументално дело Споменица Владичанства сремског представљено на 59. Међународном сајму књига у Београду. О новом издању Епархије сремске говорили су Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Преосвећена господа Eпископи сремски Василије и бачки Иринеј и председник Матице српске проф. др Драган Станић.
Како се само Господ прославља, тако се данас, 30. октобра 2014, капиталним делом, Споменицом Владичанства сремског прослављала наша Црква, све наше епархије, сви Епископи, свештенослужитељи и монаштво наших манастира шииром света, јер ова књига говори о српском роду и Српској Цркви, о нашем идентитету, коренима, историји, о духовности кроз векове.
У поздравном слову је Епископ сремски Василије навео да је потреба за оваквом Споменицом узрокована обавезом да се савременицима и потомцима у завет остави сведочанство о животу, историји и обнови вере у Срему. Сви Патријарси, Митрополити, Епископи, свештеници и монаси, са верним народом Божјим, подизали су светиње којима и данас идемо у походе. Србин је и даље Христов и у православном Срему је вера била утврђена да је одолела свима смутним временима.
Свим делатницима који су радили на стварању књиге Епископ сремски је захвалио посебно, истичући нарочиту благодарност Покрајинској Влади Војводине која је финансијски помогла ово капитално издање.
Епископ бачки Господин др Иринеј је у славословљу, свечаном, празничном и радосном излагању због овог подухвата Епархије сремске и њеног Епископа, исказао велику благодарност на овом посебном дару нашој Цркви, нашем народу и култури.
Сведок прошлости и весник будућности, Споменица Владичанства сремског казује о непрекинутом континуитету културног, политичког, црквеног живота не само на простору Епархије сремске него и шире, истакао је Владика бачки Иринеј.
Ретко издање, дивот издање по садржини и опреми, заблистало је на овогодишњем Међународном сајму књига.
Епископ др Иринеј је говорио и о историјату Епархије сремске, које се излаже у првом делу овог тома, и истакао да су данас манастири Фрушке горе, као и други богослужбени објекти доведени у стање реда и поретка; обновљени су великим трудом свог свештенства, монаштва и верног народа, на крају, и самог Епископа сремског Господина Василија који ретко себе истиче као заслужног.
Изражена је жеља да се доврши обнова других цркава и манастира, парохијских домова, док је ипак најважнија духовна обнова, на ползу свих нас.
Посебно је било драгоцено излагање председника Матице српске Драгана Станића, које је и уводно слово књиге:
«Као саставни, средишњи чинилац Архидијецезе сремско-карловачке, Епархија сремска је један од легитимних, кључних настављача велике, изузетно значајне Карловачке митрополије. У тренуцима када се изласком овог дивот-издања Споменице Владичанства сремског са његовим шематизмом подсећамо путева хришћанске, православне вере на простору Срема и улоге ове важне дијецезе унутар целине црквеног живота, требало би се подсетити и чињенице колико је Карловачка митрополија била некада, а све епархије настале на њеном тлу и данас су, извор чврсте утемељености и стабилног развоја Српске православне цркве.
Улога Сремске епархије, са својом традицијом, манастирима, црквама и јерархијом неоспорна је у сваком погледу. Али управо због тога, због важности Сремских Карловаца и укупног духовног, црквеног живота чије су они средиште, требало би поново привести к свести једну важну чињеницу која је и код самих истраживача изазивала извесне недоумице. Реч је о питању да ли у Карловачкој митрополији треба видети облик аутокефалне црквене организације или, пак, саставног, помесног чиниоца Српске православне цркве?
О овом питању су крајње озбиљно расправљали и српски архијереји који су се на темељу привилегија цара Леополда, заједно са својим многострадалним народом, легитимно нашли на територији Хабзбуршког царства након Велике сеобе 1690. године. У оквиру расправа о томе како даље развијати облик црквене организације у Хабзбуршком царству, одмах су изграђена два основна концепта: Епископ јенопољско-арадски Исаија Ђаковић заступао је став да на Хабзбуршкој територији треба успоставити нову црквену организацију која неће тражити облик континуитета у односу на Пећку патријаршију; насупрот томе, Митрополит сремски Стефан Метохијац залагао се за такав облик црквене организације која се никако неће одрећи Пећке патријаршије, него ће унутар патријаршије настојати да постане аутономна митрополија.
Пишући о овом проблему, Радослав М. Грујић указују на то са каквим су све тешкоћама били суочени црквени и народни представници да донесу и спроведу, за Србе најбољу одлуку о томе да се очува континуитет који обезбеђује Пећка патријаршија. Али кад је на сабору у Крушедолу 6. I. 1708. превладало мишљење Митрополита Стефана Метохијца и кад је на темељу такве одлуке за новог Митрополита изабран управо Исаија Ђаковић, онда је нови Митрополит положио заклетву која га обавезује на то „да ће се верно држати свих закона Цркве грчкога обреда, онако како су се држали и сви његови претходници и старешине велике и свете катедралне цркве Архиепископије Пећске и Патријаршије Српске.“ Грујић недвосмислено указује на то колико су српски јерарси, па и читав народ, били под непосредним, жестоким притиском Бечког двора да донесу одлуке на темељу којих би они сами раздробили сопствену Цркву и на тај начин лакше постали жртвом процеса унијаћења и покатоличавања. Сви ти притисци, пак, нису били довољним разлогом да одговорни српски великодостојници пристану на слабљење сопствене позиције, него су они достојанствено и упорно бранили своје право на опстанак.
Према Грујићевим увидима, карловачки митрополити су у својој дијецези чували и сачували врховну црквену власт Пећке патријаршије. Тек од смрти Митрополита Викентија „(18. јануара 1748) немамо више никаквих података да су пећки патријарси вршили какву врховну јурисдикцију над карловачким митрополитима. Према томе, врло је веројатно да је Вићентије IV Јовановић последњи карловачки митрополит који је такву грамату добио од патријарха. Тако је Карловачка митрополија у доба патријарха Арсенија IV (1737–1748) стварно постала автокефална, али је и даље формално сматрана као автономна; јер њен автокефалност није никада нарочитом граматом призната од Архијерејског Синода Пећке патријаршије, па су пећки патријарси и после патријарха Арсенија IV, у својој свечаној титулатури свагда називали се патријарсима и ’Хрватске, обе стране Дунава и целог Илирика’.“
Уз то, Грујић упозорава да „и после укидања Пећке патријаршије, септембра 1766, Карловачка митрополија није никада посебним синодалним актом Цариградске патријаршије нарочито призната за автокефалну.“ Трагом Грујићевих расправа, епископ Сава Вуковић с правом још појачава закључке који поричу аутокефалност Карловачке митрополије, указујући на то да „сви представници новоорганизоване Крушедолске митрополије, доцније Карловачке митрополије, били су свесни да је њихова митрополија организована на потпуно канонској основи као аутономна област, а не као аутокефална црква.“ И још он каже: „Крушедолско-Карловачка митрополија није никада тражила аутокефалију од своје Мајке-Цркве и, према томе, то никада није ни била.“ Због свега реченог, морамо непрестано имати на уму да се Карловачка митрополија ни на који начин не може и не сме уплитати у проблематичне расправе о аутокефалности појединих српских црквених области.»
Данас смо чули у излагању г. Станића и поуку из живота Карловачке митрополије:
«Имајући на уму ово драгоцено искуство, а знајући каква све искушења могу да падну на плећа не само неверујућих, него чак и верујућих припадника српског народа, па чак и њихових архијереја, могли бисмо констатовати да овакве дилеме више не би смеле никада, али никада да се понове у историји Српске православне цркве и српског народа. На темељу оваквог решења с почетка 18. века морали бисмо добро знати шта нам ваља чинити у неким преломним историјским тренуцима којих ће, можда, и у будућности бити. То конкретно значи да никоме, ни архијереју ни вернику, не би требало више да падне на памет да одустане од очувања континуитета са Архиепископијом Светог Саве и са Пећком патријаршијом. Али уколико некоме, стицајем несрећних историјских околности, случајно и падне на памет такво застрањење, онда је његова заветна обавеза да поступи на исти начин као и Митрополит Исаија Ђаковић: да одустане од својих предлога и да заклетву положи на темељу уверења које није од почетка заступао, али које припадају самој богочовечанској суштини Српске Православне Цркве. Само тако српски народ ће очувати свој завет положен Богочовеку и његовим законитим, апостолским прејемством надахнутим заступницима. Само тако Српска Православна Црква, па и цео српски народ очуваће, данас и овде, своју праву духовну снагу која почива искључиво на светотајинској заједници са свим оним који су духовну кичму Православља код Срба чували и развијали у пуној посвећености апостолском прејемству и богочовечанском завету.»
Беседом Његове Светости Патријарха српског Иринеја у славу Господа и част Православља, Српске Православне Цркве, Епархије сремске и свих Епархија наших и нашег православног хришћанског Божјег народа, завршен је данашњи празник књиге.
Патријарх српски Иринеј је казао да заједно са Нишом и Београдом Срем представља једну од најдревнијих цркава на нашим просторима. Њене везе са Пећком патријаршијом и Косовом и Метохијом, као и њена трагична судбина током Другог светског рата и комунистичког терора, сведоче о томе да је она делила судбину свог народа, а да је њена материјална обнова нераскидива од духовне обнове њеног народа.
На представљању ове књиге певао је Хор "Св. Владика Николај Српски" из Нове Пазове, којим диригује проф. Тамара Пајдић.
Сабрању су присуствовали представници Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама са директором др Милетом Радојевићом, Епископ далматински Фотије, главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, представници Војске Србије, међу којима пуковник Стевица Карапанџин, угледне и јавне личности, представници страних амбасада и међу њима драги гост, амбасадор Белорусије г. Владимир Чушев.
Велики број свештеника, монаха и монахиња, као и епархиота Епархије сремске и многобројни Београђани и гости из других епархија пратили су овај свечани чин. Посебну радост унели су ученици Карловачке и Београдске богословије.
Зорица Зец
