Премудрости Соломонове
Sapientia Salomonis (Weisheit Salomos), Mohr Siebeck, Tübingen, 2015.
Девтероканонска књига Sapientia Salomonis (ПремудростиСоломонове) још од старине ушла је у хришћанску Библију као део Старог Завета и као таква је утицала на путеве мишљења, религиозне представе и етику хришћанског света до данас.
Овај спис потиче из јелинистичког Јудејства, вероватно из Александрије, уочи смене епоха пре и после Христа, и као такав једанје од класичних примера за продор библијско-јеврејског предања у јелинско-римску културу. Књига је карактеристична за пријем библијских текстова (делом древно-оријенталних) мудросног предања и њихових комбинација с темама, појмовима и језичким облицимајелинске философије.
Назив - Као и Песма над песмама или Књига проповедникова, тако је и књига о мудрости Соломоновoj једна од најпознатијих књига Библије. Сама књига не спомиње Соломона по имену, али указивања на њега у 7,7 и 9,8 допуштају закључак да је он аутор. У јелинском преводу ће се овај спис звати ”Мудрости Соломонове”(= lat. sapientia Salomonis), док ће се у латинској Вулгати она звати Liber sapientiae (”Књига мудрости”), а Σοφια Σολομωντος у Септуагинти.
Теме - Sapientia Salomonis стоји у традицији мудросне књижевности,као што је то Књига о Јову или девтероканонска Књига Исуса синаСирахова. И мимо сродности са овом књижeвношћу, ова књига стоји на крају развоја израиљског мишљења, јер су и језик и мишљење у високој мери јелинско-јелинистички, као и библијски обојени. Аутор се служи многим стилистичким елементима јелинистичке књижевности, као на пример у поглављима 6 - 9. Мимо тога је јасно да аутор влада струјањима свога времена, у чијем фокусу стоје стоа и средњи платонизам. Уједно и независно од тога су библијске представе даље развијене.
Теологија - Већ формулисани одговори са јелинским представама даље су развијени: душа и тело се сматрају одељеним ентитетима, тако да душа после смрти бива као некакав зајам натраг затражен или бива кажњена (15,8). Иако је Бог људе саздао нетрулежним, смрт је у свет доспела кроз завишћу ђавола (2,23). Таква дуалистичка представа је сасвим изван традиције Израиља.
Књига је уперена против идолопоклонства и безбожности и жели да покаже да је већ у домостроју спасења од Адама до ИзласкаПремудрост Божја владала над (египатским) идолопоклонством. Из овога се види да је књига упућена на првом месту јеврејским читаоцима, што не искључује могућност да се аутор обраћа и нејеврејским адресатима. Слични примери се могу наћи у јеврејско-јелинистичкој књижевности тога времена.
Настанак - Ово дело је настало у последњем предхришћанскомстолећу у египатској Александрији, и без икоје сумње писано је најелинском језику. У хришћанској теологији је имало посебан углед,јер је припремило доцнију логосну теологију философа ФилонаАлександријског и јеванђелиста Јована. За разумевање ове тезеупутно је читати 7,22-8,1 паралелно са Прологом ЈовановогЈеванђеља.
Sapientia Salomonis представља синтезу библијске истине о спасењуса јудејском традицијом мудрословља и јелинском философијом.Својим језичким одликама овај спис стоји ”између” јелинско-јелинистичке и библијско-јудејске књижевности.
Садашње парадигматично издање садржи двојезични текст (јелинско-немачки) са исцрпним уводом и опсежним есејем о разумевању и културној позадини дела. Тиме је један од мање познатих текстова Старога Завета у своме културно-историјском и религиозном значају доступан за заинтересоване, не искључиво само за читаоце са стручним предзнањем.
протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић
