Преподобни Јован Ћутљиви

Ћутљиви, неућутљивих похвала достојни, свети и преподобни отац наш Јован родио се у Никопољу Јерменском, од оца Евкратија и матере Ефимије, у четвртој години царовања благочестивог цара Маркијана, у осми дан месеца јануара, и би просвећен светим крштењем. Родитељи његови беху благоверни хришћани, и по своме богатству и знатности чувени у целој Јерменији. Отац његов беше војвода, и имађаше велики уплив на цара, пошто уживаше царево благоволење. И тако чувеног оца блажени Јован беше син. А ово ми истичемо, не да бисмо узвеличали и похвалили Јована због његовог високог порекла, - јер светитељи се величају и прослављају због врлина а не због високог порекла -, него да би се знало, од какве славе до каквог смирења дође овај угодник Божји.

Јован би одгајен са својом браћом у добром васпитању, и потпуно изучи Свето Писмо. Он бејаше још млад када му родитељи отидоше ка Господу, оставивши својој деци велико имање. Када браћа поделише међу собом имање, блажени Јован од свог дела подиже у граду Никопољу цркву у име Пречисте и Преблагословене Дјеве Марије. И одрекавши се света, он се у осамнаестој години својој замонаши, и монаховаше при тој цркви са других десет монаха добро се подвизавајући. Јер у току целе младости своје он се веома труђаше: да тело потчини духу, да не постане роб стомаку, и да страсти не овладају њиме. И постаде он човек диван у врлинама, добар и искусан наставник и игуман својој братији.

Када преподобном Јовану беше двадесет осам година, премину епископ града Колонијског. Грађани отпутоваше к митрополиту Севастијском, и молише га да се граду њиховом постави епископ. У време избора личности, која би била достојна таквога чина, на устима свих људи бејаше име Јована, игумана Никопољског, као достојног да заузме престо Колонијске цркве. Но знајући његову велику смиреност, и да он због тога неће хтети примити епископски чин, митрополит посла по њега да га зову, тобож ради неког другог црквеног посла. А када светитељ дође, они га убедише да се прими епископског чина. Тада га посветише и узведоше на престо Колонијске цркве.

Примивши управљање Црквом, блажени Јован не измени своје монашко правило и подвиге. Тако, он никада не употребљаваше купатило нити омиваше тело своје, из бојазни, не само да неко други не види наготу тела његова него да и он сам не би икада видео себе нага, опомињући се наготе Адамове. Сва његова брига састојаше се у овоме: угађати Богу постом, молитвама, чистотом телесном и душевном, очишћавати све своје помисли, обарати сваку надменост која се подиже на познање Божије, и приводити сваки разум у послушност Христу.

Тако врлински живећи, он беше и другима пример доброга живљења. Јер гледајући на њега, и остали се поправљаху и отпочињаху живети доородетељно, у врлинама. међу таквима беше Пергамије, брат његов по телу, муж чувен и великог угледа код цара Зенона, као и код Анастасија који царова после Зенона. Видећи свога брата, блаженог Јована, како свето живи, Пергамијеву душу обузимаше милина, и он улагаше велики труд да угоди Богу. Исто тако и братанцу његовом Теодору, који касније беше у великој части код благочестивог цара Јустинијана, би од велике користи равноангелско живљење његовога стрица, те он са целим домом својим живљаше богоугодно. И беше Теодор толико добродетељан, толико у врлинама, да се и сам цар и великаши његови дивљаху Теодоровом чесном животу и разуму, правој вери и милосрђу. У свему томе Теодор успе, имајући пример беспрекорног живота у блаженом стрицу свом Јовану.

Десет година већ епископоваше божанствени и богоносни отац Јован, управљајући мудро Црквом Христовом, када муж његове сестре Марије, Пазиник, постаде царски намесник у Јерменији. Нахушкан од ђавола, Пазиник поче смућивати поверену Јовану Цркву и наносити јој зла, а блаженом Јовану муку. Мешајући се у црквене послове, он је силом извлачио из храмова оне који тамо искаху заштиту од казне, и није дозвољавао служитељима и старешинама Цркве да раде црквене послове. Блажени Јован га је много пута смирено молио да се не меша у црквене послове и да не чини Цркви зла и насиља. Међутим намесник остаде неумољив и непоправљив; шта више, када супруга његова - сестра блаженога Јована - отиде из овога света, он стаде поступати још горе. Силно патећи због зла наношеног Цркви, свети Јован би принуђен да отпутује у Цариград к цару Зенону. Тамо он нађе себи подршку у архиепископу Цариградском Јевтимију, који му помагаше својим заузимањем код цара.

Расмотривши вреву и метеж овога света, блажени Јован смисли да остави епископство, и отишавши у свети град Јерусалим да у безмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању и подвизавању, служи Богу. Стога он, пошто одслужи божанствену службу, отпусти презвитере и клирике што беху с њим, па сам да нико не зна, оде на морско пристаниште, укрца се у лађу и отпутова у свети град Јерусалим. Дошавши тамо, он оде у прву болницу светога града, у којој беше молитвени дом у име светог великомученика Георгија, и проведе тамо неко време као један од просјака. Посматрајући вреву народа, блажени Јован силно туговаше; и чезнући за тихим усамљеним местом, мољаше се Богу са сузама да му покаже место погодно, тихо и удобно за спасење. И једном ноћу, када се он усрдно мољаше о томе, погледа он горе и виде где се изненада појави пресјајна звезда у виду крста; она се приближаваше к њему, и он чу глас из светлости звездине који говораше: "Ако хоћеш да се спасеш, пођи за овом светлошћу". - И он одмах с радошћу пође за њом, и би том звездом одведен у велику лавру преподобног и богоносног оца нашег Саве, у тридесет осмој години свога живота, у време патријарха Јерусалимског Салустија.

У лаври блажени Јован обрете преподобног Саву са сто четрдесет братије пустињежитеља, који живљаху у великој сиромаштини телесној али у огромном богатству душевном. И прими преподобни Сава блаженог Јована, и наложи економу да му одреди манастирске послове, не знајући каква се ризница божанствене благодати крије у Јовану. Премда свети Сава имађаше дар прозорљивости, ипак Бог утаји од њега тајну: да је Јован - епископ, и да је он Бога ради оставио своје епископство и дошао к њему као прост човек. Но то нека не чуди никога што и прозорљивци не провиде понекад: јер они провиде и проричу само оно што им Бог открије, а што им не открије они то и не знају. Тако и пророк Јелисеј рече за Соманићанку слузи своме: остави је, јер јој је душа у јаду, а Господ сакри од мене и не јави ми (4 Цар. 4, 27).

Примљен у лавру, преподобни Јован са потпуном покорношћу и усрдношћу извршиваше разна послушања, налагана му од економа. У то време зидаше се у лаври гостопримница, и блажени Јован би одређен да служи радницима. И он им служаше кувајући им храну, доносећи воду, додајући им камење и узимајући удела у свима радовима који бивају при зидању.

Две године по доласку свом у лавру преподобни Јован би одређен за гостопримца; и ту он са смиреношћу, кротошћу и љубављу послужи ближњима. Затим преподобни Сава отпоче зидати киновију за почетнике у монаштву, да би се они који хоће да се одрекну света прво обучавали у киновији, па потом примали у лавру. "Као што плоду претходи цвет, говорио је светитељ, тако животу пустињачком треба да претходи живот киновијски; нека почетник, као посађена воћка, процвета почетним трудовима у киновији, а у лаври ће родити плодове савршених подвига".

Лавра преподобнога Саве беше у пустињи, а киновија ближе к свету. И када се киновија зидаше, опет блажени Јован би одређен да служи радницима. Тада преподобни трудољубац обављаше две службе у исто време: служаше гостима у гостопримници, и зидарима киновије ношаше на леђима својим хлеба и разна јестива; а киновија беше удаљена од странопримнице преко десет потркалишта. На таквом послушању он се потруди годину дана, и добро послуживши братији, свети Сава му даде келију за молитвено тиховање и ћутање. У њој блажени Јован проведе три године. Пет дана у седмици он пребиваше у келији безизлазно; у те дане ништа није јео, нити кога виђао, само је са јединим Богом општио; у суботу пак и недељу он пре свих у цркву долажаше, и са страхом и умилењем стајаше; потоци суза непрестано тецијаху из очију његових, нарочито у време божанствене службе; и сва се братија дивљаху таквоме дару суза у њега. У та два дана он узимаше и храну са братијом.

После три године блажени Јован би постављен за економа; и Бог му помагаше у свему, те се његовим трудом и служењем благостање лавре веома благослови и умножи. Видећи да је Јован одлично обавио економску дужност, преподобни Сава зажеле да га произведе за презвитера, као достојног и савршеног монаха. Зато он узе монаха Јована и оде с њим у свети град Јерусалим, исприча патријарху Илији о врлинском живљењу Јовановом и моли га да Јована рукоположи за презвитера. Патријарх призва Јована у цркву и хтеде га рукоположити. Видећи да ово избегнути не може, Јован рече светом патријарху: Свечесни оче, имам једну тајну за твоју светост; стога допусти ми да насамо поразговарам с тобом, па ако нађеш да сам достојан презвитерског чина, онда се нећу противити. - Патријарх се издвоји са њим насамо; тада се преподобни Јован баци к ногама богоугодног Илије, заклињући га да никоме не ода оно што ће му казати. Патријарх му обећа да ће чувати тајну. Јован му онда рече: Оче, ја бејах епископ града Колоније, но због мноштва грехова мојих ја оставих епископство и побегох. А пошто сам снажан телом ја осудих себе да служим братији, да би они молитвама својим помагали немоћној души мојој.

Чувши то, патријарх Илија се запрепасти, и призвавши преподобног Саву рече му: Јован ми исприча нека своја тајна дела, због којих он не може бити презвитер; него нека од сада он молитвено самује и тихује, и нека га нико у томе не омета. - Пошто патријарх то изговори, отпусти их обојицу.

Ово веома ожалости преподобног Саву. И он, удаљивши се од своје лавре за тридесет потркалишта у једну пештеру, баци се на земљу пред Богом, и са сузама говораше: Зашто си ме, Господе, презрео, утајивши од мене живот Јованов? Ја се преварих сматрајући да је он достојан презвитерског чина. Откриј ми, Господе, макар сада тајну његову: јер је душа моја жалосна до смрти. Зар је сасуд који ја сматрам одабраним, светим, потребним и достојним да прими божанствено миро, пред Твојим величанством непотребан и недостојан?

Преподобни Сава, у таквој молитви и сузама проводећи сву ноћ, њему се јави ангел Божји и рече: "Јован је не непотребан него изабрани сасуд; али пошто је он епископ, то не може бити постављен за презвитера". - Рекавши то, ангел постаде невидљив. А преподобни Сава радосно похита к Јовану у келију, загрли га и рече: Оче Јоване, ти си утајио од мене дар Божји што је у теби, али Бог ми га откри. - Мука ми је због тога, оче, одговори Јован, јер сам желео да нико не сазна ту тајну, а ви је ето сазнасте. Стога не могу живети у овој земљи. - Преподобни Сава му се закле да никоме неће казати ову тајну његову.

Од тога времена блажени Јован пребиваше у келији молитвено тихујући и ћутећи. Он нити у цркву одлажаше, нити с ким разговараше, нити му ико долажаше осим једнога послушника који га служаше. Јер, затворивши се у келији, он само једном у години, и то о празнику Пречисте Богородице Приснодјеве Марије, којој беше посвећена црква у Лаври, када и патријарх Илија долажаше у лавру, излажаше из своје келије да се поклони патријарху. Патријарх љубљаше Јована и веома поштоваше због његове смирености. Четири године проведе блажени Јован у затвореничком молитвеном тиховању и ћутању. Утом преподобни отац Сава отпутова у крајеве Скитопољске и задржа се тамо; а блажени Јован, жудећи за најусамљеничкијим пустињским животом, отиде, у својој педесетој години, у пустињу звану Рува. И проведе у њој девет година хранећи се зељем које у тој пустињи расте и зове се мелагрија. У прво време свога живљења у пустињи, скупљајући то зеље за храну себи, преподобни Јован залута у неким дубодолинама и провалијама, и не нађе своју пећину; и изнемогао од ходања он паде једва жив. Али изненада, невидљивом силом Божјом, као некада пророк Авакум, он би узет у ваздух и пренесен у његову пећину. Са временом преподобни испита стазе те пустиње и утврди да раздаљина од његове пећине до места на коме беше залутао износи пет стадија.

Потом к блаженом Јовану дође један брат и проживе с њим кратко време. Приближавао се Ускрс, и брат рече старцу: Оче, хајдемо у лавру да отпразнујемо Ускрс, па ћемо се вратити. Јер о тако великом празнику ми овде немамо шта јести, осим ове мелагрије. - Но свети Јован не хте ићи, пошто се преподобни Сава још не беше вратио из Скитопољских крајева; и на позив брата одговори: Брате, немојмо ићи одавде, него верујмо да ће Онај, који је у току четрдесет година хранио у пустињи шест стотина хиљада народа Израиљског, нахранити и нас овде, и о Празнику послати нам не само потребно него и изобилно. Јер је у Светом Писму речено: Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити (Јевр. 13, 5). Не брините се говорећи: шта ћемо јести, или, шта ћемо пити? Јер зна Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 31. 32. 33). Стога, чедо, трпи и греди мучним путем: јер угађање и попуштање телу на земљи, рађа вечну казну; а умртвљавање тела, припрема бескрајно блаженство.

Брат не послуша ову поуку преподобнога, остави га и оде у лавру. А када брат оде, к преподобноме дође неки потпуно непознат човек, носећи на магарцу богат товар разних ђаконија: хлебова чистих и врућих, вина и јелеја, свежега сира, јаја и ведрицу меда. Све то тај непознати човек положи пред блаженим Јованом, и одмах оде. А преподобни, видећи у томе посету Божју, радосно заблагодари Богу. Брат пак који беше пошао у лавру, залута с пута, и три дана се ломљаше лутајући по пустим и непроходним местима. Веома заморен, гладан и жедан и изнемогао од мучног лутања, он једва поново пронађе пећину преподобнога. А кад угледа обиље хране и пића, посланих преподобноме од Бога за празник, он се удиви; и стидећи се свога маловерја, и због тога не смејући погледати у очи светоме старцу, он паде к ногама старчевим и мољаше опроштај. Опростивши му, старац му рече: Убеди се, брате, да Бог може и у пустињи уготовити трпезу слугама Својим.

У то време кнез Сарацена Аламундар, вазал Персијски, упаде у Арабију и Палестину, с великом јарошћу војујући и одводећи људе у ропство. Тада се мноштво варвара размиле по пустињи где обитаваше Јован, и јављено би манастирима да се добро чувају од најезде варвара. Оци велике лавре обавестише преподобног Јована Ћутљивог о варварима, и саветоваху му да се врати у лавру и пребива у својој келији. Но блажени Јован, иако се унеколико бојаше варвара, ипак не хте оставити своје тихо молитвено самовање у пустињи. И он говораше у себи: Господ је заштитник живота мога; кога да се страшим? (Псал. 26, 1). Ако ме Господ не штити, и не брине се о мени, онда зашто и да живим?

Са таким уздањем у заштиту Вишњега, блажени Јован остаде на своме месту без икаквог колебања. И Бог који се свагда брине о слугама Својим и чува их на свима путевима њиховим, зажеле да и овог угодника Свог сачува здрава и неповређена, и посла му за стражара - лава огромног и страшног који га дан и ноћ неодступно чуваше. И колико пута варвари нападаху на светитеља, но тај лав са страховитом јарошћу кидисаше на њих, поражаваше их и нагоњаше у бекство. А блажени Јован, видећи то, благодараше Бога: јер не остави жезал безбожни над уделом праведних (Псал. 124, 3).

После тога преподобни Сава, пошто се врати у лавру своју, дође к блаженом Јовану у пустињу, и рече му: Ето: Господ те сачува од најезде варвара, давши ти видљивог стражара. Стога поступи и ти као други људи: спреми се и бежи, као што то урадише и остали оци пустињски. - Овим и многим другим речима преподобни убеди блаженог Јована да остави пустињу. И довевши га у велику лавру, он му даде келију, и блажени Јован стаде поново живети у лаври, у педесет шестој години свога живота.

Сем свјатјејшег патријарха Илије и преподобног Саве, нико није знао тајну блаженог Јована, да је он епископ; али они је кријаху. Пошто пак прође много времена, Богу би по вољи да то открије свој братији, и то на следећи начин. Човек неки из Асијске покрајине, по имену Етерије, по чину архиепископ, допутова у Јерусалим, поклони се животворном дрвету Крста Господњег и светим местима, и раздавши много злата убогима и манастирима он остави свети град и укрца се у лађу са намером да се врати у своју постојбину. Лађа није дуго пловила, али на мору поче дувати јак супротни ветар, који принуди Етерија да се врати у Аскалон. Провевши тамо два дана он хтеде да поново крене лађом, али му се ангео Господњи јави у сну и рече: Пре но што продужиш пут у своје отачаство, треба да се вратиш у свети град и да одеш у лавру аве Саве, и тамо ћеш наћи аву Јована Ћутљивог, мужа праведног и врлинског, епископа који је Бога ради све оставио и понизио себе добровољним сиромаштвом и послушношћу.

Пробудивши се из сна, Етерије се врати у Јерусалим, оде у лавру преподобног Саве и упита за Јована Молчалника; и показаше му келију блаженога. Он уђе к њему и проведе код њега два дана, молећи га и заклињући га именом Божјим да му каже своје порекло, отачаство и епископство. Видећи у томе вољу Божју, преподобни Јован му исприча све подробно. И од тога времена постаде познато свој лаври, да је Јован Молчалник - епископ. И сви се веома дивљаху великом смирењу његовом.

Када блаженом Јовану би седамдесет година живота, у пети дан месеца децембра преподобни и богоносни отац Сава отиде ка Господу. Но догоди се да преподобни Јован не беше при разлучењу душе од тела преподобнога Саве. Због тога он веома туговаше духом и ридаше. Но преподобни Сава јави му се у виђењу и рече: Не тугуј због одласка мог, оче Јоване: јер иако се телом одвојих од тебе, ипак сам духом с тобом. - Рече му преподобни Јован: Моли Господа, оче, да и мене узме с тобом. - Сада то бити не може, одговори преподобни Сава, јер велико искушење има наићи на лавру. А Бог хоће да ти останеш у телу на утеху и укрепљење оних који ће за благочестиву веру стајати мудро и храбро противу јеретика.

Ово виђење и разговор с преподобним Савом испуни духовном радошћу блаженога Јована, а срце му туговаше због предстојећег искушења. Затим му дође жеља да види како се душа разлучује од тела. И кад се о томе мољаше Богу, он би пренесен умом у свети Витлејем, и виде престављење живећег при тамошњој цркви богомољног бескућника, душу којега ангели са дивним певањем узношаху к небу. То блажени Јован виде умним очима. И тог часа крену у Витлејем, и нађе тело преставившег се мужа где лежи при цркви, као што му би откривено у виђењу: јер се муж овај престави у онај час, у који Јован седећи у келији виде душу његову узношену од ангела к небу са песмопјенијем. С љубављу загрливши и целивавши тело упокојеног, блажени Јован га чесно погребе на истом месту и врати се у своју келију.

Два ученика блаженога Јована, Теодор и Јован, испричаше монаху Кирилу, писцу овога житија, следеће: "По престављењу преподобнога Саве, отац наш посла нас са једном поруком у Ливиаду. При прелазу преко Јордана сретоше нас неки људи и рекоше: Пазите, пред вама је лав. А ми помислимо и рекосмо: Моћан је Бог да нас сачува молитвама оца нашег, јер по његовом наређењу путујемо. Рекавши то, ми пођосмо даље. И изненада угледасмо страшнога лава који нам је ишао у сусрет. Ми се силно уплашисмо, и остави нас сила наша, па ни бежати не могасмо, и постадосмо као мртви. И гле, одједном се појави међу нама наш преподобни Јован, наређујући нам да се не бојимо. Тада лав као бичем ударен и прогнан побеже од нас, а отац постаде невидљив. Ми пак, одахнувши, продужисмо пут и неповређени стигосмо у Ливаиду. Пошто обависмо наложено нам послушање, ми се вратисмо к оцу. Он нам при сусрету рече: Видите, чеда моја, да се обретох поред вас када је било потребно; но и овде много молих Бога за вас, и Он сатвори с вама милост".

А други ученик блаженога Јована, ево шта исприча истоме Кирилу: "Овај велики уздржљивац много се година хранио само хлебом, а место соли обично је употребљавао пепео, и са пепелом јео хлеб свој. Једном он за време трпезе своје заборави затворити прозорчић на келији; ученик завири и виде како блажени отац једе хлеб са пепелом. Ожалости се старац што такво пошћење његово би примећено; а ученик, желећи да га утеши, рече: Ниси ти, оче, једини који то ради, већ и многи оци ове лавре испуњују речи Светога Писма: Једем пепео као хлеб (Псал. 101, 10). И тако утеши старца".

У то време појави се јерес Оригенова, и многи заведени њоме смућиваху Цркву Божију, а други се чврсто противљаху јереси и нађоше себи помоћника у преподобном Јовану Ћутљивом, који тада остави своје молитвено ћутање, и борећи се против јеретика он речју уста својих као мачем посецаше и истребљиваше богохулна учења Оригенова. И то је оно искушење које је имало снаћи лавру, и које преподобни Сава предсказа блаженом Јовану у виђењу: јер не мало гоњење постиже лавру од јеретика, те чак многи и од отаца - подвижника, заразивши се јеретичким учењима, западаху у сумње и колебаху се умом. Ето због чега благоволи Бог да у тој лаври борави Јован у телу здрав - на утеху малодушнима и укрепљење немоћнима.

У то време к преподобноме Јовану дође из Скитопољског краја Кирил, који касније написа житије његово. Кирил сам о себи прича овако: "Када хтедох да оставим кућу своју и да идем к светоме граду Јерусалиму, да се тамо у неком манастиру замонашим, христољубива мајка моја заповеди ми, да без савета и наређења блаженог Јована не предузимам ништа односно спасења душе моје, да не бих ја на неки начин залутао у јерес Оригенову и пао у почетку подвига свог. Допутовавши у Јерусалим, ја одох у лавру светога Саве, поклоних се блаженом Јовану, открих му мисао своју, и затражих од њега користан савет. Он ми рече: Ако хоћеш да се спасеш, иди у манастир великога Јевтимија. - Ја одох од њега, и као млад и неразуман не послушах његов савет него стигавши на Јордан ступих у манастир, звани Арундинитски. Овај ми поступак не би на добро: ја се тешко разболех, и мене обузе туга и мука што сам стран и слаб телом. Тада ми се јави у сну преподобни Јован и рече: Овом си болешћу кажњен зато што ме ниси послушао. Сада устани и иди у Јерихон; тамо у гостопримници аве Јевтимија наћи ћеш неког старог монаха; отиди с њим у манастир Јевтимијев, и спашћеш се. - Тргнувши се из сна, ја осетих да сам потпуно здрав, и кренух, по наређењу светога оца, у Јерихон. Тамо нађох, као што ми и рече он, монаха старог, чесног и благоразумног; и он ме одведе у манастир Јевтимија Великог, и ја остадох у њему. Често сам одлазио и у лавру светог Саве к преподобном Јовану, и добијао од њега велику корист души мојој. Једном бих смућен и оптерећен помислима сатанским, но кад их исповедих преподобноме, одмах ми светим молитвама његовим би лакше, и мир се поврати у моје срце".

Тако казује о себи монах Кирил. Овог Кирила је преподобни Јован слао у лавру Сукијску с књигама к преподобном Киријаку Отшелнику.

Једном Кирил сеђаше крај прозорчића келије преподобнога Јована. Утом наиђе неки човек по имену Георгије водећи свог бесомучног сина, врже га под прозорчић, а сам оде. Дечак лежаше и плакаше, и свети Јован познаде да је у њему нечисти дух. Сажаливши се на њега, он обави молитву и помаза га светим јелејем, и нечисти дух одмах изиђе из дечака, и оздрави дечак од тога часа.

Ава пак Евстатије, који се после Сергија подвизавао у пећини преподобнога Саве, муж духован и благочестив, исприча о себи ово: "Негда наиђе на мене дух хуле и веома ме узнемираваше хулним помислима на Бога и Божанско, и ја бејах у великој муци. Одох онда и к блаженом Јовану Молчалнику, казах му своју муку, и исках помоћи од светих молитава његових. Он се помоли Богу за мене, па ми затим рече: Благословен Бог, чедо моје! хулни помисао се неће више приближити теби! - И би тако као што ми рече старац, јер од тога времена ја никада не осетих у себи хулни помисао".

Жена нека родом из Кападокије, по имену Василина, ђакониса свете Константинопољске цркве, допутова у Јерусалим са својим сестрићем, човеком високог звања. То беше уистини муж врлински, али се држаше Северова зловерја, и зато се не нахођаше у заједници са светом Васељенском Црквом. Благочестива ђакониса улагаше много труда, да га обрати к благоверју и присаједини светој Цркви. Због тога она усрдно мољаше свакога од светих отаца, да се помоли Богу за њега. Чувши за светог Јована Молчалника, она зажеле да се и њему поклони. Но када сазнаде да жене не улазе у лавру, она призва Теодора, ученика Јовановога, и моли га да човека дошавшег с њом одведе к светоме старцу. Теодор узе повређеног јересју мужа, оде с њим к старцу, поклонише му се по обичају, и рече: Благослови нас, оче! - Старац рече ученику: Тебе ћу благословити, а овоме што је с тобом дошао нема благослова. - На то ученик рече: Немој тако, оче! него нас обојицу благослови. - Старац одговори: Не! нећу нипошто благословити овога другога, док се не одрече злог умовања јеретичког и не обећа да ће се присајединити Васељенској Цркви.

Чувши то, зловерни се удиви старчевој благодатној прозорљивости, и ово чудо изазва у њему потпуну промену, и он обећа да ће се стварно присајединити правовернима. Тада га старац благослови, и својим богонадахнутим поукама уклони сваку сумњу из срца његова, причести га Пречистим Тајнама, и тако га обративши к правоверју отпусти га с миром.

Сазнавши за ово, благочестива ђакониса Василина би обузета још неодољивијом жељом да својим очима види светога старца. Стога она намисли да се преобуче у мушко одело, да оде к њему у лавру и да му исповеди своје помисли. О тој њеној намери анђео извести старца, и он јој посла овакву поруку: "Знај, ако и тако дођеш к мени како си намислила, ипак ме угледати нећеш. Зато се немој трудити, него остани на месту где се сада налазиш, а ја ћу ти се јавити у сновиђењу, саслушаћу што желиш да ми кажеш, а и сам ћу ти рећи оно што ми Бог буде указао да ти кажем".

Чувши то, ђакониса се препаде од такве прозорљивости преподобнога Јована, да он издалека провиди помисли људске.

А остаде она, очекујући да јој се светитељ јави. И једне ноћи преподобни јој се јави у сновиђењу и рече: Ето, Бог ме посла к теби; кажи ми дакле што хоћеш. - Она му исповеди помисли своје, и доби од њега потребан лек. И пошто је поучи, преподобни постаде невидљив. А Василина, пробудивши се из сна, узнесе благодарност Богу.

Место на коме стајаше келија преподобнога беше каменито и суво. И тамо не могаше расти никакво дрво ни трава због суровости каменитог терена, потпуно лишеног влаге. Једном приликом преподобни узе смоквино семе и рече ученицима својим Теодору и Јовану: Почујте ме, чеда моја, ако благодат Божија подари семену овом да проклија на тврдом камену овом, да пусти гране, и донесе рода, онда знајте да ће ми Бог даровати место упокојења у Царству Небеском.

Рекавши то, он посади семе на камену близу келије своје. А Бог, који учини да суви жезал Аронов процвета, даде и тврдоме камену влагу, и семену смоквином проклијање, да би показао какву благодат има у Њега верни слуга Његов. Из земље ниче дрво - смоква, и постепено растући достиже чак до крова келије; затим и сву келију покри својим гранама, и са временом донесе род, три смокве. Узабравши их, старац са сузама заблагодари Богу, целива их и поједе са ученицима. После тога он се поче спремати за одлазак, будући већ у дубокој старости. И у сто четвртој години живота свога овај дивни слуга Божји упокоји се мирно у Господу Спасу нашем, коме слава вавек. Амин.