Преставио се у Господу протојереј-ставрофор Дејан Дејановић

Протојереј-ставрофор Дејан Дејановић  упокојио се у Господу у недељу, 31/18. јануара 2016. године, у Београду, на дан Светог Атанасија Великог и Светог Максима  Архиепископа српског. Заупокојна Литургија биће служена у уторак, 2. фебруара  2016. године, с почетком  у девет часова, у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу.  У наставку  Свете Литургије је свештеничко опело, а у 11,30 часова обавиће се сахрана на Топчидерском гробљу у Београду.

***

У недељу, 18./31. јануара 2016. године Господње, на празник Светог Атанасија Великог и Светог Максима Архиепскопа српског, у јутарњим часовима (када је деценијама почињао проскомидију), после краће и тешке болести, након што је примио Свето причешће, упокојио се у Господу познати духовник протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, старешина цркве св. муч. Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду.

Прошле јесени, на празник Покрова Пресвете Мајке Богородице, прота Дејан Дејановић је обележио педесет девету годину својег изузетно плодоносног пастирског рада. Поред преко две хиљаде својих духовних чеда, прота Дејан је познат по знаменитој трибини “Духовни разговори“. Ова трибина је одржана чак 343 пута, а на њој је гостовало, између осталих, и шеснаест Владика.

Прота Дејан је рођен 1930. године у Босанском Петровцу, у благочестивој српској породици трговца Душана Дејановића. Његово безбрижно детињство прекинуто је окупацијом Босне од стране хрватских усташа. Ево како нам је Прота 2007. године, поводом обележавања педесетогодишњице пастирског рада, описао то време искушења за „Православље“, новине Српске патријаршије:     

„Нервозни повици родитеља, зној и прашина мешали су се тог врелог дана, 1941. године, са вриском успаничене српчади. Међу онима који су „као без душе“, усплахирено журили ка станици, био је и мој отац, честити домаћин, трговац Душан Дејановић. Мајка Дара је чврсто држала малену руку ћерке Велинке, а глава породице, отац, нежно ме грлећи, убрзавао је наш ход ка железничкој станици.“ Оставши без куће и кућишта, тражећи спас у Београду и Недићевој Србији, Дејановићи су били у оној „најсрећнијој“ трећини многострадалног народа српског у монструозној, усташкој НДХ. Јер, Павелићево „решење“ за остале две трећине Срба било је: „силом покатоличити“ или „заклати“.

Друго, још страшније искушење за породицу Дејановић уследило је одмах по доласку „ослободилаца“ у октобру 1944. године. Ево како смо о томе записали (у истом тексту у „Православљу“) казивање проте Дејана: „По улицама раскрвављеног, слободарског Београда однекуд су изницали преостали Срби. Махали су руским тенковима, врискали од среће и бацали цвеће под моћне гусенице од којих су се тресли Немци и београдска калдрма. Стигло је време, мислили су вековни слободољупци, да им се врате изгубљени спокој, срећа и слобода. Али убрзо је, углавном ноћу, безмилосна рука закуцала на врата која су отварали збуњени домаћини. „Господе, колико је оних који ме прогоне!“ завапила је тих, удовичких дана грађанска Србија.

Међу хиљадама новомученика који су тада, бездушно и безумно, без суда и суђења, без греха и кривице, без исповести и причешћа, без гроба и опела у црну земљу закопани, са анђеоском песмом у Царство небеско примљени, био је и честити трговац, из Босанског Петровца избеглица, страдалник Душан Дејановић. Ни криве ни дужне, Непоменик је нагнао мајку Дару и нове сирочиће Велинку и Дејана да данима и ноћима, уместо по никад виђеном гробу, лију сузе за оцем Душаном, по калдрми скромног, готово сиротињског дворишта у улици Цвијићевој.

Педесетих година прошлог века млади Дејан, син „народног непријатеља,“ већ је увелико чтецирао у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану. „Добронамерни“ савети и подозриви погледи „морално политички подобних“ режимлија нису га нагнали да, након  велике матуре у Трећој београдској гиманзији, одустане од уписа на Богословски факултет.

Као студент пева у црквеном хору, који у то време улепшава својим присуством госпођица Доротеја Чупић, чија је мајка била Рускиња. Због ње млади студент Дејан Дејановић постаје један од најревноснијих појаца. Завршетком богословских студија и упловљавањем у срећне брачне воде отпочела је литургијска песма оца Дејана која је, милошћу Божјом, трајала готово шест деценија.

По рукоположењу од стране Епископа пакрачког Емилијана, на Покров Пресвете Мајке Богородице 1956. године, о. Дејан проноси Реч Божју међу преосталим Србима у Капелни, Добровићу и другим опустошеним славонским парохијама. Благословом епископа бањалучког Андреја службује као парох, а потом као архијерејски намесник у Мркоњић Граду. Молитвени дан дуг двадесет година у овом лепом српском месту завршава, због школовања деце, премештајем у храм Свете Тројице у Београду. Убрзо затим, 1. јула 1988. године отац Дејан постаје старешина храма св. мученика Трифуна на Топчидерском гробљу...

Једног дана, на трамвајској станици „тројке“ у Топчидеру прота је срео Ирину Војводић, тадашњег хоровођу и студента филологије и њеног мужа Василија, правника и вероучитеља, садашњег секретара Богословског факултета, свештеника и наследника проте Дејана у храму св. Трифуна. Двоје младих се упознало у црквеном хору, као некад Дејан и Доротеја... Очекујући прво од својих једанаесторо деце, почели су редовно да долазе на богослужења. Затим су придошли и њихови пријатељи. Ускоро се више није знало ко је ревноснији: прота (који, поред заповедних, служи и све друге веће празнике, помене на руске и грчке светитеље), или чланови православног братства „Кампсада“, названог по родном месту св. Трифуна у Фригији, који испуњавају цркву приликом сваког богослужења.

Храм је ускоро постао претесан, а неуморни ревнитељ, прота Дејан служио је Литургије, бденија и акатисте, организовао многа поклоничка путовања, предавања, позивао у госте угледне духовнике и православне мислиоце. „Наш Прота“ (како га од милоште његова зову духовна деца), мада у позним годинама, остварио је готово невероватан подвиг: преко петнаест година пастирског рада без боловања или годишњег одмора! Кад смо га упитали зашто не користи годишњи одмор, само је одмахнуо руком и, онако више за себе, рекао: „Па, ја се одмарам кад ми оволика деца дођу у храм...“

У непрестана, готово небројена животна искушења Нашег Проте, поред већ наведених, свакако спадају и прерани одласци пред Лице Господње његове миле ћеркице, а почетком деведесетих година прошлог века и драге протинице, али је милост Творца сишла на њега јер је деценије живота провео у љубави и срећи са најближом породицом, синовима Душаном и Павлом. Као сваком нежном деки, највећу радост су му вавек причињавали сусрети и игра са његово петоро унучади. Дабоме, Протиној срећи није било краја када му се недавно родило и прво праунуче.  

Тужна вест о упокојењу омиљеног духовника стигла је у недељу, пред Литургију, међу његова духовна чада у препуној цркви св. Трифуна. На тренутак је велика туга преплавила његов малени и, уједно, по броју верника, неизмерно велики храм. А онда је свештенство на челу са оцем Васом Војводићем запојало са верним народом Свету Литургију у славу Васкрсења Господњег...

Није случајно Нашег Проту толико волео и тако често походио блаженопочивши Патријарх Павле. По животним путевима тако различити, а по животу, делу и исходишту тако слични, не сумњамо да ће одсад на небу удвојити своја милозвучна, узвишена појања, да ће нас из Царства Божјег укрепљивати, заједно са анђелима и светитељима. Нека ти је слава, хвала и помен вечни, мили наш прото Дејане! И моли Бога за нас грешне. Амин.

мр Слободан М. Радуловић