Превод дела Светог Кирила Јерусалимског
Опус светоотачких дела на српском говорном подручју обогаћен је и знатно увећан ових дана преводом Катихеза, али и осталих аутентичних посланица Светог Кирила Јерусалимског, као и неких мањих списа чије ауторство још није потврђено или се оспорава.
Ради се о једном од најзначајнијих црквених књижевних споменика и светотајинских дела у Цркви уопште, насталом у четвртом веку, који се у патристици, иначе, због значаја и плодности, сматра златним веком хришћанске књижевности, а које се по први пут појављује на српском језику у преводу са старогрчког изворника, из едиције Мињове Патрологије, трудом Митрополита црногорског-приморског г. Амфилохија, дугогодишњег професора Катихетике са методиком наставе на Православном Богословском Факултету у Београду.
Посебна захвалност за појављивање овог изузетно важног дела, поред преводиоца, припада умировљеном Епископу захумско-херцеговачком г. Атансију Јевтићу, који га је приредио, проф. Цетињске Богословије г. Слобу Станишићу, као уреднику, те управи манастира Острога, на челу са Игуманом, Епископом диоклијским г. Јованом, који је носилац овог издања као издавач и штампарима Интерклиме из Врњачке Бање, који су се заједно трудили да ово издање, поред драгоценог садржаја, буде естетски и квалитативно на завидном нивоу.
Г. Гајић
О КАТИХЕЗАМА уопште
Катихезе Светог Кирила Јерусалимског откривају нам дух древне Цркве и њену методологију преношења вере на просветљиване- Оглашаване и на новопросветљене- Крштене. Сведоче шта се пре-носи и предаје и како се преноси. Будући да је наше време по много чему слично првим вековима Хришћанства - положај Цркве и однос других према њој - то једно дубље проучавање метода древне Цркве од огромног значаја је за нас. Враћање извору увек је неопходно за саму срж Цркве и Њеног органског односа према свим манифестацијама црквеног живота.
У Пре(д) оглашењу Св. Кирило поздравља с добродошлицом оне који се спремају за просветљење (Крштење), подвлачи озбиљност њиховог корака, потребу покајања и молитве, слободног приступа и искрености. Настоји посебно на правилу тајности (disciplina arcani), чак и према обичним катихуменима. Тај дух тајанствености прожима све Катихезе, особито пет последњих.
Прва Катихеза пре Крштења говори о расположењу душе за Крштење. Позива нас да заборавимо сваку световну бригу, наше личне непријатеље, и да хранимо душу читањем Светог Писма. Друга Катихеза говори о покајању и о опроштају грехова, о демонима и о њиховим искушењима. Трећа говори о Крштењу и спасењу, обреду Крштења, његовом значају и дејству. Четврта резимира хришћанско учење, а Пета говори о природи и пореклу вере. Следећих дванаест Катихеза (6-18) тумаче јерусалимско Вјерују, врло блиско Никејском и Цариградском Символу вере.
Пет Мистагошких Катихеза (19-23) говоре о три Свете Тајне и њиховом вршењу, које су неофити примили уочи Пасхе. Две прве говоре о Крштењу (19-20), трећа о Миропомазању, четврта о учењу о Евхаристији, и пета о служењу Свете Литургије.
Кад је Светитељ изговорио своје поуке? Неки сматрају да је то било 347. или 348. године, док је још био прости свештеник (на основу Катихезе 6,20), пошто је 348. његов претходник Епископ Максим био још жив, ако је веровати Хроници блаженог Јеронима. Други, опет, сматрају да је то могло бити вероватно 350-те године, јер ништа у Катихезама не показује да је он говорио у име Епископа, када је он сам већ био Епископ.
