Преживео је наш град на барикадама

Прексиноћ је на брду изнад Косовске Митровице одиграна представа „Жица” док је на барикади стајало две хиљаде људи окренутих према Приштини и војскама које отуда могу доћи

Неосветљеном, стрмом и уском улицом иду стотине људи према врху брда. Крећу се према крају града где је седиште његовог расељеног позоришта. Многи никада нису били овде, где их поред позоришне куће чека булдожером заравњени плато, а на њему столице и сцена. Испод свега тога је синоћ остао град Косовска Митровица; барикада, а на њој две хиљаде људи окренутих према Приштини и војскама које отуда могу доћи; оставили су иза себе општу неизвесност у којој досадашњи живот овог града може бити фатално промењен и дошли на представу „Жица” исељене Српске драме Народног позоришта из Приштине. Ансамбл и редитељ Горан Шушљик су пре 40 дана почели рад на представи и довршили га у једном од најдраматичнијих тренутака на северу Покрајине.

Постављена као снажна провокација са преиспитивањем личног и општег она је, без намере редитеља, синоћ кренула у живу комуникацију са хаосом који је задесио и њу и њену публику. Она је пратила једну породицу, једну кућу у планини тешко оптерећену злом, страстима, пороком и унутрашњим деструктивним силама доводећи све до снажне и ослобађајуће гротеске. „Играмо на платоу окруженом жицом, где се прате судбине које желе да изађу из те жице. Осујећеност, како лична тако и општа, универзални је цивилизацијски мотив. Основа је склонити жице око нас и жице у нама”, каже редитељ Горан Шушљик. Он не одриче утицај архетипских слика и далеке трагове Станковићеве „Нечисте крви” уз савремене тенденције да се покуша са прављењем вештачких живота као што је ту у Штрпцу где су делом и припремали представу.

Сам град Косовска Митровица и његова публика показали су да имају капацитета да прихвате овај тешки комад и да у себи, упркос сталној несигурности, крију грађански средњи слој који има потребу да живи за позориште и новине које му оно доноси. Тај танки слој, деценијама упорно чуван као најважнија и посвећена вредност ове средине, показао је да му авангардни културни догађај није стран и да може да прихвати његов позив на промену.

„Надам се да је све ово људима нешто донело. Гледала сам разне своје представе, ово ми је једно од најдубљих искустава. Позориште треба такво да буде”, сматра Милена Марковић, аутор текста „Жица”.

У подељеном граду, где свако има своју личну драму и где је бодљикава жица обична и природна ствар, једна позоришна трупа игра тај исти живот. Она парадоксално од своје публике захтева катарзу, игра се са њеним болом и претвара све у универзалну, модерну гротеску где време и место више немају ни значај ни функцију. Тако се дошло до решења два главна проблема стварајуће уметности Косова и Метохије: први је немогућност да се због катастрофалних поремећаја у свим сегментима живота и стварања одржи било какав континуитет, а самим тим и да се постави дистанца у односу на лично и хаос; други проблем је сенка наслеђа и везаност за најважнија остварења српског средњег века, у ово се може укључити и епска препрека општих косовских тема. Стварајућа уметност је или поређена са нашим средњим веком, па некритички одбацивана или је, према инерцији, настојала да буде продужетак велике уметности. Језик ове представе је показао да уметност има трећи или свој пут.

„Наративно растрзана породична сага плени на визуелном нивоу, снажним и симболичким сликама заснованим превасходно на контрастима религиозног и опскурног, породичних вредности и њиховог потирања. Она истовремено побуђује и бројне асоцијације, не само на универзалне мотиве, већ и на слике стварности и ужасе деструктивних процеса кроз које наше друштво интензивно пролази”, сматра мр Предраг Радоњић и додаје да се ради о прворазредном културном догађају.

„Кад сам дошла горе ја сам полудела, ничег није било, оно блато су решили најлоном да људи не пропадају у њега. Плашила сам се како ће људи реаговати на текст, на слободу и провокацију коју смо им понудили”, каже глумица Василија Кокотовић.

„Преживео је наш град и овде и на барикадама. Били смо изнад страха и његових сила, показујемо да можемо стварати и да, ако имате лични систем, можете преживети хаос и лудило око вас”, истиче Ненад Тодоровић, директор Српске драме Народног позоришта из Приштине.

Како год, стварање ове трупе показује да је све што је урађено изван идеологије, изнад потрошених фраза и уништених митова, да то има неке шансе да буде вредновано, да се избори за личну аутономију у оквиру хаотичне динамике етничко-културолошког конфликта.

Извор: Политика, Живојин Ракочевић