Презвитер Никола Лудовикос - Евхаристијска онтологија, Београд-Карловац, 2011.
Презвитер Никола Лудовикос - Евхаристијска онтологија, Београд-Карловац, 2011. Превод са грчког језика: Михаела Јагер, стр.298
О. Никола Лудовикос спада у ред оригиналнијих грчких богослова средње генерације. Рођен је у Волосу 1959. година. Завршио је Факултет психологије и педагогије на Универзитету у Атини, а затим и Теолошки факултет Универзитета у Солуну, и Факултет за философију и римокатоличку теологију Универзитета у Сорбони, док је студије философије и протестантске теологије завршио на Универзитету Кембриџ. Докторирао је у теологију на Универзитету у Солуну, код митрополита Јована Зизиуласа. Професор је догматике и философије на Теолошкој академији у Солуну као и на Институту за православне студије на универзитету у Кембриџу. Српској теолошкој јавности је познат по студијама, које су у преводу објављиване у српским стручним богословским часописима.
Књига која је пред нама је докторска теза др Лудовикоса, одбрањена на универзитету у Солуну 1989. године. Када се појавила, била је широко прихваћена у богословским круговима у Грчкој, а некако годину дана пре издања на српском језику, појавио се и енглески превод (преводилац гђа Елизабет Теокритоф) у издању Богословског факултета Часног Крста у Бостону.
Ова књига не представља још једну од студија о св. Максиму Исповеднику, које су доступне нашој јавности, већ засигурно, уз књиге Ларса Тумберга Микрокосмос и посредник (ИСТИНА - Издавачка установа Епархије далматинске, 2008. Београд - Шибеник), Димитрија Бартрелоса Византијски Христос ( Каленић, 2008), као и Arhi kai Telos Луча XXI-XXII (2004-2005) Никшић, представља студију високог академског калибра, које су се појавиле у нас. На светском нивоу, од православних студија - она засигурно може стати раме уз раме класичним студијама о св. Максиму Исповеднику; уз горе поменуте студије, свакако треба навести дело Поликарпа Шервуда – The earlier Ambigua of St. Maximus the Confessor and his refutation of Origenism (Најранија амбигва св. Максима Исповедника и његова одбрана од оригенизма), као и Ханс Урс Вон Балтазара - Kosmische Liturgie (Космичка литургија).
Првенствени задатак о. Лудовикоса се састоји у томе да укаже на чињеницу да богословље св. Максима превазилази холистичку онтологију и савремени секуларизовани метафизички тварноцентризам, чиме нас уводи у хеленско патристичко предање. Св. Евхаристија је место есхатолошког остварења онтологије, онтологије личносно-ипостасног начина постојања који је по природи tropos живота Св. Тројице, који се преноси кроз Христа, Црквом и у творевини и постаје по благодати и учешћу, кроз Тајне, начин и његовог вечног живота, његовог обоженог бића. Превазилажење холистичке онтологије се може остварити по аутору учењем о нествореним логосима бића, који извиру из Бога, док опет философија почетак бића усмерава у границама природе тварног, космичког бића. Велики напор аутора је уложио у указивању на разлике између философског поимања онтологије (Хајдегерово поимање бића стр. 14-15 и 112-113, стоика и Диогена Лаертијеа стр. 98, Плотина стр. 99, Филона стр. 101-106, Парменида и Хегела стр. 111-113) и православног поимања онтологије (стр. 120-134).
Садржај књиге има пет поглавља: у првом поглављу - Евхаристиологија светог Максима и њене онтолошке димензије (стр.33-81), аутор указује на мане доступних дела о евхаристиологији св. Максима, осврћући се на ареопагитско наслеђе, постављајући Свету Евхаристију на врх црквених тајни. Затим се указује на евхаристиолошко одређење личности, притом указујући на успостављање кроз Евхаристију првобитне узајамности између творевине, човека и Бога. У центру односности личности у заједници од суштинске је важности размена дарова. Налазећи аналогију у рефлексији о дару код антрополога Марсела Мауса и Леви-Строса, Лудовикос прави паралелу са св. Максимом при евхаристиолошком утемељењу заједнице дарова. Човек нуди Богу духовне логосе бића, кроз творевину, као принос. У другом поглављу - Постојање (EINAI) бића и његови логоси (стр.85-162), износи се хришћанска и философска перспектива онтологије. У трећем поглављу: Заједница бића кроз њихове логосе (стр. 165-213), аутор указује на евхаристијску дијалектику. Бог не мисли о бићима одвојено или индивидуално, већ путем евхаристијске љубави налазимо истинску комуникацију између бића и Бога, начин на који онтолошки заједничаре, посредством црквено-евхаристијског сабрања. Христос представља пут бића, и испуњење саборног јединства у заједници свих ствари унутар Његове Цркве (стр. 208). У поглављу Настајање бића кроз његове логосе (стр. 217-248), указује се на философију кретања код св.Максима. Кретање представља природну силу бића која хитају ка свом циљу, а тај циљ је Бог. Човеково кретање ка духовној заједници са Богом јесте израз његове слободе и свесности и то је кретање слободном вољом. При томе се прави разлика између природне и гномичне воље, природна спаја суштинска својства природе, док гномичка воља представља актуелизацију избора и слободне воље. Начин остварења личносног кретања јесте молитва. Пето поглавље носи назив Евхаристијска онтологија настајања у заједници (стр. 251-271) и у њему се указује да истинско биће јесте заједница у Христу. Човек постоји као личност, потпуније, све дубљим учествовањем (својом добровољном аскетском послушношћу Господу) у евхаристијској љубави. Напослетку у епилогу (стр. 271-282) аутор указује још једном на истинску онтологију и даје критику философском приступу онтологији, које је завршило у безизлазу услед антропоцентричне усмерености, тако да су друге науке попут економије, биологије, социологије предузеле истрагу почетака и крајева бића докле је философија остала у својеврсном безизлазу (стр. 281).
Књига представља вредан допринос на пољу православне теологије и указује на суштински различити приступ од оног философског. Даље, ова студија допуњује друге студије у вредновању мисли св. Максима Исповедника, чија мисао је свакако увек актуелна и стога се може сматрати уникатном. Сигурно ће наћи пута до сваког радозналог интелектуалца, који жели да упозна питање природе бића у оквиру православне перспективе.
Славиша Костић
