Презвитер Оливер Суботић: Дигитални изазов – путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода

Најновија књига презвитера Оливера Суботића Дигитални изазов, објављена у издању ку­ће Бернар, прави је „изазов“ за српско читалаштво. Као и прет­ходне студије о. Оливера, и ова књига прија духу и срцу читаоца и придобије му пажњу толико да се чита у једном даху. Иако није написана у штуром академском маниру, што је и био ауторов циљ, дело обилује дубоким интелекту­алним увидима о. Оливера, који се не устручава да своје богослов­ске ставове стави на суд, пре све­га, Оцима Цркве, а онда чувеним мислиоцима нашег века, какав је Мартин Хајдегер, Зигмунд Ба­уман. Ипак, оно што је највред­није, по нама, у овој књизи, јесте ауторово расуђивање у погледу проблематике којом се бави, из угла сопственог искуства. Лични, пре свега хришћански, а потом и свештенички и, на крају, опит ин­форматичара, дају посебну драж овом делу. Јер у свету бинарне ци­вилизације, која је тема ове књи­ге, много је изрекламираних ми­шљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског искуства.

Бинарна цивилизација, коју ау­тор овде анализира, јесте наше доба које својим техничких достиг­нућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завла­да нама, а да тога нисмо ни све­сни. Опасност тог света коју нам аутор, освешћује крије се у њего­вом позивању на „учествовање“. Међутим, учествовање и прису­ствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота. Наводно, друштвени свет а у суштини асоцијалан, тобоже колективан а у ствари крајње ин­дивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштве­не мреже, видео игрице, постају модус нашег постојања, па, како аутор примећује, попримају он­толошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени. Заправо, би­нарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Пози­ва на заједницу, активност, етос, укида границе простора и време­на, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхато­логију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквено­сти. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане.

Изазови – οἰ ἐρεθισμοί – у тер­минологији раних Отаца Цркве православног Истока (нпр. Ата­насија Великог и Василија Вели­ког) подразумевали су „авантуре“ духа које човеку приређује њего­во сопствено тело, путем пожуде, страсти, маштања. Изазов је, за­право, провокација нашег бића од стране света фантазије који жели да искуша нашу веру. Отуда, како аутор указује, Дигитални изазови, колико год футуристички звуча­ли, држе се свог изворног пола­зишта на које су нам указивали учитељи Цркве. Они превасход­но делују на чулни и имагинарни ниво нашег бића. Звучи апстракт­но позивати се на аскетске Оце Цркве старије и новије историје, када се говори нпр. о фејсбуку, и при том као решење за ова техно­лошка искушења понудити једну исихастичку теологију. Али након озбиљних анализа аутор доказу­је да то и јесте кључ за правилно разумевање бинарне цивилизаци­је, коју с правом поставља на ниво антрополошког или, још тачније, црквеног проблема, што у својој основи она и јесте.

Овде је потребно напоменути да др Оливер Суботић није саблажњен. Он говори о позитивним аспек­тима савремене технологије, ко­ји олакшавају црквену мисију. С поштовањем говори о право­славним интернет порталима, „сајбер“ духовницима као успе­шним мисионарима, о предности­ма електронске верзије Библије и молитвеника на Ајподу. Међу­тим, у једноме је аутор искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер на много ме­ста у овој књизи позива на чуве­но библијско место, које је уједно аутентично искуство Цркве, „До­ђи и види“ (Јн 1, 46). То је запра­во позивање на сâм живот који је имун на copy­paste логику.

Коначно, читајући ову изврсну књигу др Суботића, питали смо се много пута, како би велики учи­тељи Цркве расуђивали о овоме што нас данас дигитално „изази­ва“. Одговор би био измишљен, а то би већ била тековина бинарне цивилизације. Но, оно што је ре­ално, а то је да се ове књига мо­же читати са Добротољубљем, јер оставља исте духовне ефекте. За­то, са великим задовољством пре­поручујемо је свакоме на читање.

Илија Ј. Ромић