Прича о кнезу Пријану: Историјске белешке са Гламочког поља
„Ој Милоше, побратиме мио,
Јеси л' скоро у Гламочу био?
Јесам брате у Гламоч ишао
И стару ти мајку обишао...“
1. Гламочко поље, посуто стећцима и мраморовима, археолошким налазиштима из римског и касноантичког периода, може бити и свакако јесте прави рај за озбиљна старинарска истраживања. Чувени археолог Димитрије Сергијевски записао је како је истражујући на Оџаку у Гламочу „отпочео своју научну каријеру“. Предања са Гламоча, наративно сликовита и епски раскошна бележена су у неколико озбиљних радова.
Нажалост, трагична збивања приликом распада бивше Југославије (1991-1995), егзодус Срба из Крајина озбиљно је пореметио раније вековно демографско стање. Због тих, али и других разлога предања се заборављају муњевитом брзином. Гламочка гробља, нарочито некрополе (громиле) представљају занимљива археолошка налазишта. Посете тим налазиштима дарују сазнања којима могу да се осветле чак и они „мрачни“ периоди из историје Српске православне цркве.
Надлежни епископ бихаћко-петровачки господин Хризостом Јевић благоизволео је да се по северозападном ободу Гламочког поља учини једна екскурзија у циљу прикупљања података са неколико старих гробаља. Предвођени нашим владиком који је увек благонаклон према таквим подухватима, али и рад да се у њих активно укључи, ујутро 23. септембра 2011, са Млиништа се спустисмо у Гламочко поље и одмах нам на памет падоше и у срцу заиграше речи песме:
Ој, Гламочко поље равно,
не виђох те ја одавно...
Ој, Гламочу родна грудо!
На улазу у село Стекеровце налази се такозвано Мртво гробље. Овај, наизгледни плеоназам није случајан. То гробље већ дуго није у употреби, јер на њему се одавно нико не сахрањује, гробна места су улегла у земљу... Ту се истичу два велика крста од камена, висока преко два и по метра, које народна традиција везује за војевање ускока Стојана Јанковића против гламочких бегова и клишких санџак-бегова из породице потурчењака Филиповића, некада Пилиповића. Треба нагласити да, ако је неко у том племену баш оправдао име „љубитеља коња“, била је управо та исламизована грана. Ибрахим Манзур Ефендија, Француз, авантуриста прешавши на ислам, хвали почетком XIX века ергеле гламочких бегова Филиповића, а слично се чита и у низу других путописа XVII и XVIII века. Прича се да је у старој цркви села Врба, које се налази према Ливну, била повећа збирка икона, светаца старих породичних слава, коју су помухамедањени Гламочаци остављали локалним паросима. Вредни свештеници су записивали коме су припадале, ко их је и када донео приликом примања нове вере освајача, а сада друштвено привилеговане групе. Таква мала историја исламизиације у Југозападној Босни пропала је 1941. када су усташе запалиле цркву у Врби. За Филиповиће се прича да су своју породичну икону чували у кући на беговском Оџаку, да су је поштовали, додуше кроз „двоверско“ сујеверје, али баш као „какву највећу светињу која је њима остала од давнина“.
2. Јужно од Стекероваца и Вагана, налазе се Шумњаци, такође питомо месташце Гламочког поља у коме успева надалеко чувени кромпир. Позната је шала, у којој има и много истине, да када се тражи килограм гламочког кромпира муштерија буде упитана: „А са које стране да ти одсијечем“? Или оно: „Ове године је крумпир добро родио. Онај велики баш добро, а онај мали тако и тако“... У поменутим Шумњацима постоји активно гробље у коме се налази занимљив средњовековни мрамор, односно стећак. Натпис са тога камена је објављен и у савременој транскрипцији гласи: „Се лежи кнез Пријан“, а на модерном језику: „Овде лежи кнез Пријан“. Још је Иво Андрић потцртавао везаност средњовековне властеле у Босни за тло, за земљу, која се тамо доста поштује, која се назива „племенитом“. Назива се тако јер је добијена од бана или краља као „баштина“ – наслеђе, „племенштина“ – знак већег достојанства и постаје имовина рода „племенита баштина“ – као награда за учињене заслуге. У случају кнеза Пријана, једно нарочито народно поштовање се сачувало до данашњег дана. Мештани Пријану тепају, диче се и поносе древношћу његовог надгробног споменика. На крају крајева, нарочито је важно што се тај стећак налази у још увек активном православном гробљу, где свештеник држи парастосе и помене.
Шта се може дознати о Пријану? Занимљиво и карактеристично да се поред Шумњака, на другој, источној страни поља, 10-ак километара ваздушне линије налази село Пријани. Да ли је, можда, реч о представнику рода Пријана, некаквом родоначелнику... Место се помиње у Добрунском, тј. Крушевском поменику са краја XV века, из кога су потицали дародавци манастира и других православних светиња. Тамо се наводи Војислав или Ковислав из Пријана (Стојан Новаковић, Српски поменици XVI-.XVIII века, Гласник Српског ученог друштва, књ. XLII, у Београду 1875, стр. 21-22). Кнез Пријан највероватније припада групи угледника, кнезова и војвода који су познати у другој половини XV и првој половини XVI века као актери друштвено-политичких збивања у Босанској Крајини: учесници у ратовима и предводници сеоба.
3. Наша знатижељна група: Његово Преосвештенство епископ бихаћко-петровачки господин Хризостом, продуцент Алтернативне телевизије (АТВ) из Бања Луке господин Ратко Радановић и аутор ових редова су на Шумњачком гробљу тражили Пријанов надгробни белег. Поражени, јер су већи и масивнији споменици били тек из XIX века, почели смо да сумњамо у наводе из завичајне литературе. На дну гробља је ипак био споменик са рељефним Пријановим портретом. Пријан! Ево га Пријан! Могао сам коначно да одахнем, иако су по тоналитету реченице моји сапутници, мислили да ме је ујела змија.
Пријанов споменик је камена стела која се пружа правцем исток-запад, чије су димензије: висина 1, 35 м, ширина са чеоне стране износи од 0, 48 м до 0, 53 м, а са бочне 0, 43 м. При врху је камени споменик назубљен петокраким венцем. Лик покојника је рустично исклесан у стојећем ставу. На бочној северној страни споменика приказани су полумесец и штит. (D. Nikić, Glamoč – naselja i stanovništvo, Sarajevo 1989, 156-157). На леђној страни је натпис: „Се лежи кнез Пријан“, испод кога је угравирано сечиво преломљеног мача. Могло би бити да је Пријан страдао у неком боју. Од натписа се данас јасно сачувало једино: „прианъ“.
Антропогеограф Душан Никић је на једном месту забележио: „Истражујући често прошлост крајева ливањског краја и сусједних му крашких области чуо сам веома интересантна, а и индикативна казивања од двојице мјештана из села Врба код Гламоча и села Бастаси код Грахова. Када сам старину Симу Паштара из Врбе покаујући на један у камену изрезбарен лик упитао чији је то споменик он ми је одговорио: „То је наш Пријан“. Готово исти одговор добио сам и од једног старца из рода Цвијана у селу Бастаси. Наиме, у сеоском православном гробљу између камених мраморова и крстова истиче се својом висином од 3 метра један дрвени једнокраки споменик „неком сеоском прејатељу о којем се ништа не зна“, али сви казују да тај пријатељ испуњава све жеље мештана, нарочито нероткиња.
- А зашто га зовете прејатељ?
- Е, па прејатељ ти је од свих људи најбољи, и увијек је спреман да ти у неприлици да руке, зато га и зовемо тако, а и чувамо га као нашу највећу светињу – одговорио ми је старац Цвијан“. (Необјављен рукопис о Ливну).
4. Знајући за легенде о Пријану које колају по Тромеђи, пожелео сам да се на гробу историјског кнеза Пријана, осведочим о његовом споменику и натпису, затим о положају истог усред шумњачког гробља. Видели смо ту камену древност која је обавијена ореолом традиције и осијана зрацима поштовања. Благочестиви Пријан, чија се добра дела памте, јер сама сачуваност његовог мрамора сведочи да је био честит. Његова дела су несумњиво била „Богу приступачна“. Стећци преносе лапидарне, али етичке поруке. Тако на супротном крају Босне и Херцеговине, у Поповом Пољу, у селу Убоско, на једном гробу стоји: „А се лежи Дабижив Радовановић. Чо(ве)че, тако да си благ“. И Гламочки Пријан је ту и он говори на својеврсни начин да будемо људи, и још више: да будемо пријани.
Радован Пилиповић
Извор: Епархија бихаћко-петроваћка
