Приказ књиге 175 година Богословије Светог Саве у Београду 1836-2011, монахa Игнатија (Марковићa)

Песник Хелдерлин у надахнућу је рекао да оно што траје стварају песници. И заиста је тако. Читава стварност, када се погледа изоштренијим, духовним оком, јесте поезија и стваралаштво, трајност и континуитет. Мало је познато да најстарија школа у Србији јесте управо Богословија Светог Саве у Београду. Гурнута од атеистичке и секуларизоване стварности некако у запећак, ове године прославила је 175 година постојања, од кад ју је основао митрополит Петар Јовановић, 1836. године. 

Та школа ће до 1871. године бити једина школа која ће давати просветне и културне посленике на плану образовања младе српске државе која је чезнула за старом, средњовековном славом, а хрлила у сусрет модерним, демократским институцијама честите Европе.

Заправо, ова школа је још и старија. Основао ју је Доситеј Обрадовић, први министар просвете Карађорђеве Србије који је и сопствену кућу дао да буде Богословија и позвао ученог и омиљеног Викентија Ракића, игумана манастира Фенек, да образује свештенички кадар који ће преносити јеванђељску благу вест и препород човека у Христу Господу.

Дакле, дубље гледано, по изванредној студији Игнатија Марковића, Богословија Светог Саве прославила је сада своја два века рађајући синове јеванђељске светлости, научнике, свештенике и посленике на културном плану које памти национална историја.

Књига Игнатија Марковића књига је врсног историчара који прави оригиналну синтезу крећући се кроз податке и чињенице, имајући смисао за детаљ, догађај и мистерију историје, да се послужим речима оца Георгија Флоровског.

У књизи, док је читате у једном даху, наилазите на галерију личности који пролазе кроз ову инстутуцију, а затим и сами постају институција.
Захваљујући дубоком истраживачком раду овог нашег вредног и младог историчара, који кроз архиве пролази скидајући прах заборава и времена, добијамо поуку да време лечи и да је историја учитељица живота. Сазнаћете, такође, да је један великан наше музичке културе незаборавни Стеван Мокрањац живео и умро као професор Богословије, стварајући у тој школи.
Кроз ову школу прошли су митрополит Михаило Јовановић, др Никодим Милаш, књижевник Светолик Ранковић, прота Стева Веселиновић, владика Николај Велимировић, ава Јустин Поповић, Његова светост блаженопочивши господин Герман Ђорић, митрополит загребачко-љубљански Јован, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, можда један од највећих теолога наше садашњице епископ др Атанасије Јевтић, епископ нишки др Јован Пурић, епископ браничевски др Игнатије Мидић, епископ захумско-херцеговачки Григорије, епископ западноамерички Максим и многи други значајни ђакони, свештеници и епископи.

Ова књига изазов је за даља истраживања и подстицај за снимање документарног филма о Богословији.

Посебно ће вам бити занимљиви лепо описани детаљи промена, реформи и тешкоћа са којима се школе суочавала кроз време. Занимљиво је њено сељење кроз историју. Једно време налазила се близу зграде некадашње Митрополије где ју је срушио аустро-угарски топ, те је на том месту остало само земљиште. То земљиште касније је поклоњено Француској држави и данас се на њему налази зграда Амбасаде Републике Француске, код Калемегдана.
Такође, Богословија се налазила и на месту где се данас налази Амбсада Русије, тако да су професори Богословије за време Царске Русије добијали велике прилоге од Руске Амбасаде. Од Октобарске револуције до данас није више успостављен такав однос.

Камен темељац Богословије постављен је током прошлог века и на месту где се данас налази споменик вожду Карађорђу, на Врачару.

Кроз књигу монаха Игнатија можете да пратите и модерну историју срспког народа коју је овај историчар сачинио са питким, јасним, али и дубоко мисаоним запажањима. Игнорисање значајних институција које вековима трају доказ је незрелости народа. Симон Вејл каже да постоје векови укорењивања народа, али и периоди искорењивања. Заборавити јубилеј најстарије српске школе значи немати смисао за Псалам Давидов који вели:
„Ако те заборавим, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја, нека прионе језик мој за уста моја ако тебе не успамтим сврх весеља својега!“

Ова књига је значајно сећање. И да се позовемо на Сенекину меланхоличну мисао, сећање је мајка мудрости.

Горан Раденковић , проф. Богословије Светог Саве у Београду