Приказ монодраме Царица Јелена

5. октобар 2013. Народно позориште Београд
Праизведба Boulevrdteatern Stockholm, Sveden

Монодрама је насвакидашњи осврт на живот жене, мајке и светице, царице Јелене Константинове мајке. Представа је имала за пар месеци приказивања од своје премијере, преко двадесет извођења у свету а и код нас. Велики успех имајући у виду да је праизведба била у Стокхолму на српском језику.

Ово је захтевна позоришна форма када се ради о опису једне историјске лицности. Разлог је што се уз живот особе која се описује мора увек водити рачуна о њеној историјској веродостојности, уколико дело није смишљено као фикција. А по свему судећи, драма Царица Јелена је далеко од фикције. Писац Силвана Хаџи-Ђокић, заједно са редитељем и сценском обрадом комада, глумицом Јеленом Милом успеле су да историјску личност из четвртог века, мајку цара Константина Великог, оживе и начине, делом причу о њој као едукатвини оквир уласка у време њеног живота, али и да дочарају унутрашњи живот Јелене-мајке.

Јелена, како је описана у комаду: светица, ходочасница, хришћанка, конкубина, ктиторка, царица света и мајка, успела је да све димензије прикаже кроз монолог дирљивог и потресног садржаја. Заиста моћан подухват ако се има у виду дужина трајања представе - 55мин.

Историјски подаци које драма износи су врло дискретно смештени у радњу исповести ове Свете жене, али реално, од крви и меса, без улепшавања. Поред времена које се дочарава успешно променама костима – чак три пута на очиглед публике, уз музику и плес на римском двору, као и увођењем ликова вазних за Јеленину и Константинову судбину, Констанције Хлор, Теодора (његова маћеха, очева друга жена) Фауста, западни август Максимин, Крисп, Јеленин унук…Сва та имена су на врло деликатан начин протакна у Јеленину исповест.

Она није ни жива ни мртва, она је између светости и обичног живота који се у драми поклапају. Страдање земаљско Јеленинно је венац њен на небу, моћно је направљен овај спој на сцени у бравурозној игри глумице Јелене Миле.

Поред едукативног дела, историјских чињеница, догађаја и односа који су крајње једноставно а опет зналачки уткани у драму , ми срећемо Јелену, жену од крви и меса, мајку која стерепи над судбином свога сина, супарницу на двору препуном одмазди зарад власти, танану нит њене вере омеђену паганским пантеоном римског царства и владара… Све је то била стравична машина кроз коју је Јелена баш зато што је била скрајнута од очију свих, прошла непримећено а чини се тиме и свога сина је заштитила и дала једну димензију више – која га је издвојила међу владарима.

Константин Велики, имајући прилику да гледамо уметничка дела инспирисана његовом личношћу, током  целе 2013 године као контроверзна личност, јако се тешко игра на сцени и његов живот свеца и ратника тешко разуме. Монодрама Царица Јелена изгледа да је дала кључ. У позоришној традицији је познато да Цара никада не игра он сам, већ царева величина се огледа у његовом окружењу. Тако и Константинову двојну природу нико не може тако да дочара као сведочење његове мајке, њени страхови и познавање душе детета.

Монодрама Царица Јелена је кључ којим се отварају врата разумевања Константинове величине и неухватљивости као владара и духовног вође - првог цара Истока и Запада. Можда је, како драма показује, управо Јеленина смерност и смиреност кроз веру успела да Константину усади то семе, и тако је кроз крв заживео је стари израз: крв мученика је семе нових Хришћана.

Тако је лик Јелене царице и мајке, заиста кроз своје страдање – чисту античку трагедију увећану неколико пута: смрт родитеља невиних раних хришћана, напуштање од стране мужа, самохрана мајка, сведок убиства своје снахе, унука од стране свога сина… све су то елементи једне суштинске грчке трагедије. Али овај комад показује још једну ствар. Како Хришћанство превазилази и затире трагедију својим опростом. Опраштање је почетак Хришћанства али и крај грчке трагедије - катарзе. То ова драма која описује живот на римском двору у 4. веку итекако лепо показује.

Ако би комад имао једну замерку то је трајање ове монодраме. Живот жене на сцени из тог времена, права је реткост. Пошто је драма толико занимљиво урађена – могла је сасвим извесно још потрајати, на радост свих нас.

Драгана Савић