Приказ (поводом 150-годишњице првог ватиканског сабора)

Хуберт Волф: “Непогрешиви. Пије IX и откриће католицизма у 19. веку”
(Hubert Wolf, Der Unfehlbare PIUS IX. UND DIE ERFINDUNG DES KATHOLIZISMUS IM 19. JAHRHUNDERT, C.H.Beck, München 2020).

Све је говорило насупрот нади да ће ишта постати од малог Ђованија Марије Маста и Феретија (1792 - 1878). Хуберт Волф, профилисани римокатолички историчар Цркве из Минстера, описује зачуђујући пут болешљивог младића из племићке породице у провинцији, који ће постати један од најмоћнијих папа са најдужим стажом на папској катедри у историји (1846 - 1878), који је католицизам ”изнова открио”. После Француске револуције у развалинама је столећима лежало накриво израсло здање католицизма и морало је да буде изнова подигнуто. Али у ком стилу? Романтично-средњовековном? Или савремено-модерном? Док су се једни сукобили, други су га зидали на нов начин.

Хуберт Волф нам описује како је католицизам у име пронађене традиције био усмерен сасвим у духу Рима. Са Пијем IX је 1846. био изабран ”прави папа” за такав програм: са свешћу о сопственом савршенству моћи, он је прокламовао догму о ”безгрешном зачећу Богородице” (коју Павославна Црква одбацује!), са "Syllabus errorum" (”Регистар заблуда”, који чини осамдесет теза), изоловао је своју Цркву од демократије, пантеизма, натурализма, латитудиријанизма, преко социјализма и комунизма до модерне, да би се на Првом ватиканском концилу прогласио ”непогрешивим”. Критичарима традиционализма је хладно саопштио: "La tradizione sono io" (”Традиција, то сам ја!”).

Његовим понтификатом је Римокатоличка Црква стављена у фронтални положај према модерни. Готово да ниједан други папа није био у тој мери амбивалентно примљен. Тачно о 150-годишњици ступања на снагу догме о непогрешивости папе Хуберт Волф је написао биографију о «Pio Nono», приписавши му једну од судбоносних улога у данашњој Католичкој Цркви.

Три крајеугаона камена

Биографија се концентрише на три камена његовог понтификата, који је трајао од 1847. до 1878. и са 32 године чини до сада најдужи мандат у историји Римокатоличке Цркве. Године 1854. ступила је на снагу догма о ”безгрешном зачећу Пресвете Богородице”, а 1864. «Syllabus errorum» као ексцерпт из претходних енциклика и апостолских епистула  непосредно осуђује и проклиње модерну, укључујући и људска права и демократију. Најзад је 1870. г. прокламована догма о непогрешивости (infallibilitas). Бескомпромисно је Пије IX пропагирао беспоговорну послушност папи, што је постало уобичајени топос у односу папе и верника, као и бискупâ и папе.

Волф се детаљно бави личношћу папе рођеног 13. маја 1792. године. Пијево понашање на Првом ватиканском концилу је вишестрано окарактерисано као патолошко, што историчар показује на примерима из оновремених извора и аката у процедурама беатификацијâ. Дипломате и високи црквени представници описују његове психолошке сметње, претерану склоност ка натприродним феноменима, деспотизам и чак ментални поремећај. Противнике догме о непогрешивости је систематски и хладнокрвно уцењивао.

У јавности је, пак, негована сасвим другачија слика о папи. Његов изглед, његова преданост Богу и шарм фасцинирали су многе вернике. Неки посетиоци његових аудијенција су падали у несвест из страхопоштовања. Пије IX је чин понтифекса максимуса трајно променио, а консеквенце тих промена дају до данас печат профилу и духу првојерарха Римокатоличке Цркве.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић