Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа липљанског Г. Јована

O ЈАСЕНОВЦУ, ПАДУ У ВРТЛОГ ЗАБОРАВА И ВАСПОСТАВЉЕЊУ

„Достојно јесте и праведно Тебе пјевати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком мјесту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увијек јеси, и на исти начин јеси, ти и Једнородни Син Твој и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство Твоје будуће.“     

Ево ову вјеру у васпостављење и обновљење предлажем пред Вас ваша Светости и - од данас браћо - архијереји, чије су „красне ноге благовјесника мира и добара“,  како је говорио Григорије Богослов поздрављајући архијереје окупљене у Цркви Анастасији, цркви обновљења с којом се отоич опраштао, донијеле вас данас на Метохију, у Мајку свих српских Цркава, свештену Пећку Патријаршију, да хиротонијом запечатите то што ме изабрасте међу себе, на предлог мога архијереја, оца и учитеља Митрополита Амфилохија.

А избор је наш био у дан и дане опет новог страдања те се као никад испунише на нама ријечи пјесника наше народне теодицеје да „јошт нико чашу меда не попи да је чашом жучи не загрчи“,  на поуку нама призванима на архипастирско делање да смо ту да народу служимо, његово бреме носимо и њему рачун подносимо, као што је то био предодређен да чини сваки архијереј који је приклонио своју главу под овим сводовима испод којих стојимо. 

Како се и Свети Григорије, напуштајући Цариград, осјетио позван, како сам он вели, „да вам и сами јавно поднесемо одговор за ово чиме смо управљали“,  тако се и ја - иако тек се прихватајући дјела - осјећам дужан да посвједочим и повијест кажем одакле то долазимо и куда смо се намјерили.

А та је кажа је голема; и започиње – нечудним чудом – баш у данашњи дан прије двадесет и седам година, када су ноге српских архијереја, међу којима и неких од вас, дошавши да освештају обновљени храм Светог Јована Претече ступиле у Јасеновац и његову равницу, која како вели пјесник, „није Кнешпоље него поље невоље“. 

Покољење једно, исповиједам, покољење синова и кћери матера отетих с ножева и очева испузалих из јама, покољење којем су блажену ноћ ископали са сретнијем видом из очињих јама,  родило се из јасеновачке Градине, и наш први плач стапао се с јасеновачким јауком и јасеновачким муком. И умјесто „искони бје логос“ и „слово“ и „ријеч“, говорили смо „искони бје јаук“ и „искони бје мук“, и за пјесником из небића понављали: „Ми долазимо из Црних шума и њихова студен остаће у нама заувијек“,  јер наш мук бјеше сахрањен испод сивих стијена без смисла и без значења подигнутих на пољу нашег рађања, и бјесмо покољење за заборав и очај створено, покољење у коме је образ Божији био затомљен и заћутао, и лажју био прекривен.

Али „ако и матер заборави пород свој, ја те заборавити нећу“ вели Господ,  Он који „жижак тињајући неће утрнути“ . И дотаче се Вишњи оног покрета душе о коме говори Свети Максим Исповједник, покрета који се сачувао испод омамљујуће бајке о прогресу као исконски људски двиг, праобраз оне жудње ка напретку у којој „Бог прегаоцу даје махове“,  двиг који захтијева подвиг и жртву и који је у коријену Јовове  ријечи „није ли човјек на војсци на земљи?“  И у данашњи дан пред скоро три деценије, кад походише јасеновачку Нову Голготу и Ново Косово ноге архијерејске и кад се испуни вријеме, „као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина“,  и обновисмо се!

И огледнуше се мочваре јасеновачке у свеопштој крстионици, у Кинерету, језеру Галилејском, и Јордану; и Охриду, нашој словенској бањи крштења и ословесења, на којем смо сви први пут Богу рекли „Ти!“. И заблиста у њима као у горским очима Онај „који нас гледа кроза све звезде на небу и све ствари на земљи“  и познасмо јасеновачку жртву као Жртву Голготску и своје дједове и баке сараспете на Крсту Христовоме и саваскрсле Њиме и с Њиме у Дан невечерњи. 

И као што тек у свјетлости Христовој препознајемо свјетлост, тек када смо били лишени бремена лажи с наших плећа, могли смо се запитати где смо били, сагледати себе како куцасмо на врата најтамнијих одаја пакла и видјети себе као никада пре, слике траума и изопачења. 

И сазнали смо да „Онај од Кога смо и Онај што нас возљуби неће да нас остави“  и могли смо иступити из себе и познате нам долине суза, из бола за који је Владика Николај рекао да су  „громови слаби да га објаве“,  и за Авра'амом коме Господ нареди „лех леха“ – да изађе из дома свог - и на „акеда“, на Авра'амовом везивању Исаака, подиже храм, поћи да тражимо вољу Божју, непредвидиву и заумну.

Јер, како чух од блаженог спомена Патријарха Павла, Господ рече Саулу да изврши жестоки гњев Његов на Амалику – и то би воља Његова;  и Господ рече „Не убиј“ Мојсију – и то би воља Његова.  И тражити вољу Божију, за себе и народ мој, биће мој главни задатак као епископа, и ту се Ваша Свeтости и браћо архијереји нећу умарати тражећи Ваш савјет и мисао, јер ако чему учи Света Земља и свештена историја то је да пропаст долази где нема савјета и да је премудрост у савјету многих.

И зато, исповедајући благодат, проповедајући милост, не тајећи доброчинства,  са Исаијом, који „чу глас Господњи гдје рече: кога ћу послати? И ко ће нам ићи?“  одговарам Вашем свештеном позиву и говорим: „Пошаљи мене!“      

А онима који нам данас говоре Са Језекиљем „не види нас Господ, оставио је Господ ову земљу“  и са Јеремијом „гдје је жито и вино?“  – мислећи да смо оборени и расути говоримо: гле овог народа окупљеног овде, који се као пшеница мљео зубима зверова, и сабрао се овде као што је овај хљеб који смо преломили и раздијелили био расијан по горама, и сабран постаде један.  Гле народа, умивеног, преображеног и освештаног, који Бога свога, Који га је обновио и васпоставио, а и ја с њима и пред њима, и с Никоном Јерусалимцем, благодарим и пјесмопјевам, прослављам и поштујем као Бога мојега, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву, Једнослвну и Једнопрестолну, у вијекове. Амин.