Приватне библиотеке код Срба у средњем веку

Библиотеке средњег века нису, према нашим критеријумима, библиотеке са масивним фондовима. Ни читаоци, који наглас изговарају и прстом подвлаче прочитано, нису карактеристични за наше време.

Дворске, владарске, властеоске и друге приватне библиотеке, попут библиотека цара Константина II, Патријарха Фотија или његовог поштоваоца и ученика Аретаса у Византији, нису биле непознате у средњовековној Србији. Покушаји типолошког одређења наводе на закључак да се, слично византијској и западно-европској средњовековној традицији, у српским земљама, јасно издвајала два типа библиотека: приватне и манастирске. У прву групу убрајају се дворске библиотеке, односно библиотечке збирке владара, властелина, касније и имућнијих грађана, док другој групи припадају збирке при црквама, манастирима и њиховим испосницама. Пад Деспотовине (1459) и турско ропство прекинули су најаву епохе хуманизма и ренесансе код Срба, која се огледала и у развоју једног броја приватних библиотека.

НЕМАЊИЋКО ДОБА

Владарска кућа Немањића није имала јединствену дворску библиотеку, коју су владари увећавали из генерације у генерацију. Штавише, није постојала ни престоница, стално владарско седиште, краљевски двор, у коме би се оваква библиотека могла развијати. Од најстаријег државног седишта у Расу, код Новог Пазара, чији је последњи помен у Вукановом јеванђељу 1202. године, преко резиденцијалног комплекса краља Милутина, Пауни – Штимље – Сврчин – Неродимља, код Урошевца, царских дворова Душанових у Призрену и Скопљу, до главне резиденције кнеза Лазара у Крушевцу, премало је археолошких ископавања и писане грађе који могу пружити јасну и детаљну слику о дворском животу. Бурна времена испуњена ратним сукобима и честе промене резиденција, приликом којих је читав двор пратио владара и селио се из једног места у друго, само су неки од разлога који не погодују настанку библиотека. Ипак, и у таквим условима, у којима се књиге лакше губе, уништавају и пропадају него што се чувају, Немањићи су били велики њихови поклоници: наручиоци, читаоци и писци књига.

Немањин брат Мирослав и првенац Вукан наручиоци су две најстарије српске сачуване књиге, Мирослављевог и Вукановог јеванђеља, а синови Стефан и Сава родоначелници су српске књижевности. Краљ Радослав био је теолошки образован и на грчком је језику водио изванредно учену преписку са охридским Архиепископом Димитријем Хоматијаном, те је мало вероватно да није поседовао сопствену библиотеку. Из библиотеке његовог брата, краља Владислава, сачуван је један Пролог, писан у Манастиру Милешева 1263/64. године. Када Владислављева супруга, краљица Белосава, и син жупан Деса, депонују своју имовину у Дубровнику, на попису је и 30 књига, међу којима четири јеванђеља са златним и сребрним рељефима на корицама и са украсима од драгог камења. По жељи краља Уроша I јеромонах Доментијан саставио је Живот Св. Саве и Живот Св. Симеона, а на двору Урошеве супруге Јелене радили су за њу бројни преписивачи књига. Биограф, Архиепископ Данило II, бележи да је израђене књиге, заједно са вредним иконама, краљица потом слала на поклон црквама у Италији. По њеној наредби је у Манастиру Милешева, 1294/95. године, преписан Савин Номоканон, а Архиепископ Данило II бележи и да је на своме двору у Брњацима, на горњем Ибру, организовала школу за девојке.

Цариградско детињство цара Душана и владање грчким језиком утицали су и на његов однос према књизи. Ђорђе Сп. Радојичић, у своме тексту Српске библиотеке у средњем веку и у турско доба (1954) износи један посредно добијени податак о томе. „Дубровачки историчар Саро Цријевић (1686-1759) однекуд зна да је цар Душан, после свога бављења у Дубровнику 1350. године, желео да ту под својим именом створи једну библиотеку, па је, за скупе новце, сакупио и послао многе латинске и грчке зборнике. Немамо никаквих вести о Душановом раду у томе смислу у самој његовој држави.“ Књиге на грчком преписују се и за цареву супругу, царицу Јелену, која је имала сопствену библиотеку.

ДОБА ДЕСПОТОВИНЕ

Судећи према расположивој грађи на двору деспота Стефана Лазаревића, у Београду је постојао прави култ учености и образовања. Сам деспот писао је и читао на српскословенском, преводио са грчког, а због интензивне комуникације коју је одржавао са европским и турским владарима, верује се да је латински и турски језик бар разумео. Савремени писци оставили су записе о његовом односу према књизи: монах Доситеј каже да се Деспот старао о преписивању књига и да их је волео као нико други од владара и великаша, а монах Григорије да се Деспот, премда владар и заповедник војске, о књигама старао као да никаквих других брига није имао. Ђорђе Трифуновић, у књизи Деспот Стефан Лазаревић : књижевни радови (1979), набраја 18 рукописа за које се поуздано зна да су преписани или преведени за деспота Стефана, те оне међу њима који имају својеврстан ex libris, као ознаку деспотовог власништва. Три, међу 18 књига, биле су изгледа, наручене као дар разним црквама, а за спасење душе.

Остале сведоче о деспотовим књижевним интересовањима и биле су, највероватније, у његовом власништву. Запис: „Сија књига благочастиваго господина деспота Стефана“ налази се на четири књиге (Књига о царевима, Лествица Јована Лествичника, Тумачење Јеванђеља по Марку Теофилакта Охридског и остатак од пет листова некадашњег Минеја за мај), и премда није исписан истом руком, јесте истим типом брзописа. Трифуновић допушта могућност да су, за деспотовог живота или непосредно након његове смрти, књиге биле пописане и уједначено означене. Другим речима, могуће је да су ови записи сведочанство о покушајима уређења библиотеке. Збирка, међутим, није сачувана као целина, него се делови рукописа и подаци о појединим књигама налазе расути на разним странама.

И сремски Бранковићи на сличан су начин обележавали своје књиге, о чему сведочи неколико до нашег времена доспелих рукописа. Они су, већим делом, сачувани у фрушкогорском Манастиру Крушедолу, који су Бранковићи подигли 1502, а у коме се и данас налазе њихове мошти. Постоје назнаке да су одређени број књига они наследили од деспота Ђурђа Бранковића, који је у Смедереву имао богату рукописну збирку. Деспотови синови Гргур, Стефан и Лазар, били су познати као наручиоци књига, а Стефанова супруга Ангелина имала је своју библиотеку. Управо тој збирци припадале су и неколике књиге деспота Ђурђа Бранковића, као што се, у наредној генерацији, неколико књига Лазара Бранковића, те супружника Ангелине и Стефана нашло у библиотеци њиховог сина Ђорђа, касније Архиепископа Максима. На основу оваквих података реално је претпоставити да се ради о наследној владарској библиотеци, којој је за основу послужила библиотека деспота Ђурђа. Попис књига у тој библиотеци није могуће реконструисати, али су се у њој, међу другим књигама, налазили минијатурама богато украшени Минхенски псалтир, Историја Јустинијанових ратова византијског историчара Прокопија и раскошно илуминирана угарска Историја, позната као Сликана хроника. Образовани деспот Ђурађ није, у своме односу према књизи, заостајао за деспотом Стефаном Лазаревићем, него је у истој мери окупљао добре писаре, старао се о квалитету преписа, али и о њиховом украшавању. Његова библиотека у Смедереву морала је бити оштећена већ приликом првог турског разарања града, 1439. године, а поготову у време његовог коначног пада. Мањи број књига спасио је, по свој прилици, деспот Стефан Бранковић, те су на тај начин оне доспеле у посед деспотице Ангелине, а онда и Архиепископа Максима.

Приватне библиотеке имали су у својим кућама, такође, великаши из немањићке епохе и угледници из времена Деспотовине. Највише података сачувано је о збирци Которанина Николе де Архилуписа, који је водио латинску канцеларију српских деспота преко 20 година. Он је канцеларску службу отпочео на двору деспота Стефана Лазаревића у Београду, али је знатно дуже радио за деспота Ђурђа у Смедереву, где је стекао велики углед и богатство.

Био је образован, одлично је знао латински и италијански језик, а као вешт преговарач учествовао је у дипломатским мисијама које је предузимао деспот Ђурађ. Никола де Архилупис живео је и умро у Смедереву, сасвим сигурно пре јула 1445. године, а у своме тестаменту, сачуваном у дубровачком архиву, оставио је драгоцене податке о збирци књига коју је имао у своме дому у Смедереву. Иако се у овом документу не налази потпуни списак текстова и не открива шта су садржале multi libri и ко су molti dotori italiani, део фонда је, ипак, наведен поименично: Declamationes говорника и књижевног историчара Марка Фабија Квинтилијана, De consolatione philosophiae филозофа Боеција, De medicina Константина Монаха, Bellum Catilinae и Bellum Lugurthinum Гаја Салустија Криспа, Bucolica Франческа Петрарке, неименовани спис познатог римског историчара Валерија Максима, Свето писмо и разни састави теолошке садржине. Наведени наслови недвосмислено сведоче о библиотеци која је брижљиво употпуњавана делима римских класика, са једне стране, и делима италијанских хуманиста, са друге. Њих је Никола де Архелупис могао доносити са својих путовања, као што се на тим путовањима, очито, и задојио идејама европског хуманизма. Колики је био домет утицаја његових идеја у Смедереву не може се са сигурношћу рећи, али је мало вероватно да су оне остале непознате деспоту Ђурђу и члановима угледне дубровачке колоније у Смедереву. Напротив, чини се да су морале падати на плодно тле, које је својим подстицањем образовања, градског живота и грађанског сталежа, припремио још деспот Стефан Лазаревић.

ЗАКЉУЧАК

Библиотеке средњег века нису, према нашим критеријумима, библиотеке са масивним фондовима. Ни читаоци, који наглас изговарају и прстом подвлаче прочитано, нису карактеристични за наше време. Понајмање су нашем времену својствене рукописне књижне колекције са ограниченим приступом. У своме времену, међутим, оне су биле крупан цивилизацијски домет: сведочиле су о постигнутом нивоу материјалне и духовне развијености друштва, у коме су писменост и књига имали сасвим одређено и изузетно место. Исто онако како су на богатству својих збирки књига репутацију градили манастири, тако су свој углед потврђивали краљеви, цареви, великаши и умни људи.

Није нам остала сачувана ликовна представа или опис ниједне српске средњовековне библиотеке. Како су српски деспоти, Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, чували своје књиге: у шкрињама или на полицама, усправне или положене, заправо не знамо. Када је и ко добио идеју да их попише? Да ли је било библиотекара? Да ли је на тлу српских земаља било књига везаних ланцима за пултове? Да ли су се увек у ризницама чувале и књиге или је, можда, ипак било наменских простора? Да ли су инвентари књига заиста били изузетак? Сва нас ова питања враћају на проблем коришћења: историја библиотека не сведочи само о оснивачима, него о механизмима који формираним библиотекама обезбеђују (или не обезбеђују) трајање.

Проф. др Гордана Стокић Симоновић,
аутор текста је професор на Катедри за библиотекарство
и иформатику Филолошког факултета у Београду

Извор: Православље