Проф. др Јелка Ређеп: Биографија властелинке Катарине Кантакузин
У издању Завода за уџбенике објављена је занимљива студија проф. др Јелке Ређеп "Катарина Кантакузин - грофица Цељска" (Београд, 2011). Ово је једанаеста књига из едиције "Биографије", у којој је поред животописа значајних личности средњег века (Стефан Душан, Ђурађ Бранковић, Јован Пети Палеолог, Манојло Комнин), објављено и неколико биографија из новије српске историје и културе (Јаков Игњатовић, Владан Ђорђевић, Зоран Ђинђић). По много чему знаменитим личностима српске средњовековне историје, може се придружити и Катарина Кантакузин, ћерка деспота Ђурђа Бранковића и деспотице Ирине (Јерине). Ова атрактивна властелинка из 15. века, живот је провела у бурним и немилим догађајима који су се одиграли широм Балканског полуострва, у круговима највишег племства Угарске, Византије, српске Деспотовине, Дубровачке републике, Венеције и Османлијског царства.
Катарина је добила име по роду Јеринином која је била из солунске гране византијске царске породице Кантакузин. Положај деспота Ђурђа Бранковића између угарског краља Жигмунда и султана Мурата Другог није био лак, јер су га обе стране сматрале својим вазалом. Он је удао своју млађу кћер Катарину за грофа Улриха Другог Цељског, а Мару за турског султана Мурата Другог. Склапањем ових политичких бракова, деспот Ђурађ се повезао са две главне личности које су биле битне за даљу судбину Србије. Гроф Улрих Други потицао је из једне од најбогатијих и најпознатијих породица, коју можемо пратити од 12. века. Његов деда, је своју кћер Барбару удао за краља Жигмунда, захваљујући чему је породица добила поседе у Славонији и Међумурју, и положај бана у Хрватској, Далмацији и Славонији. Код Цељских је постојала тежња ка ширењу ка југоистоку, односно према Србији, па би у том контексту требало гледати и склапање брака са ћерком деспота Ђурђа.
Удајући се за грофа Улриха Другог Цељског и Катарина је добила титулу грофице. Нажалост, она није имала срећан живот. Најстарији син Ђурађ умро је као дете, други син Херман преминуо је у дванаестој години, а ћерка Јелисавета у тринаестој. Поред тога, у истој години (1456), Катарина је изгубила и мужа и оца. Смрћу грофа Улриха Другог Цељског изумрла је и лоза једне од најугледнијих властеоских породица. У оваквим околностима, Катарина је постала наследник свих поседа Цељских - Крањском, Штајерском, Корушком, загребачким Градецом (Гричем), тврђавом у Загребачкој бискупији, Пакрацом и другим местима у Славонији. Поред тога, Цељски су у градовима Вараждину и Самобору владали као краљеви намесници. У Вараждину,
Катарина је имала своју српску пратњу, духовника, и за њу је 1454. ту састављен Вараждински апостол, значајан због тога што представља најстарију ћириличну књигу написану на тим просторима (данас се налази у Музеју СПЦ у Београду).
Катарина Кантакузина је од велике баштине Цељских добила само мали део и малу ренту. Живела је једно време у Словенији и Хрватској, а због тешких материјалних прилика продавала је своја имања. Неко време је била у Кршком, прелазила је из места у место, проводећи извесно време у Дубровнику, на Крфу, Београду код Удина, да би се на крају настанила у Јежеву код сестре Маре. После тридесет година проведених на Западу, угледна и богата, но несрећна мајка и удовица, доживела је пропаст породице Цељских и распад и губитак њихових поседа. По смрти сестре Маре Бранковић (1487), Катарина је наставила да води бригу о исплати стонског дохотка манастирима Хиландару и Св. Павлу. Последњих година живота, светогорски монаси су били њено најомиљеније друштво. Поштовала их је и слала у најделикатније дипломатске мисије. Умрла је у дубокој старости око 1491. године, а сахрањена је у цркви у селу Кончи, између Струмице и Штипа.
Грофица Катарина је била једна од најмобилнијих владарки средњег века,. Живела је или повремено боравила у Кршком, Загребу, Вараждину, Дубровнику Београду код Удина, Новом Брду, Јежеву За истраживача овакве комплексне личности ово представља отежавајућу околност, с обзиром да је приморан да детаљно испита историју неколико градова и места, посебно повест Вараждина, 15-овековне прилике у загребачком Градецу, као и мноштво детаља у вези с преображајем Загребачке бискупије. Несумњиво да су чињенице које износи историчарка Нада Клаић (1981) од великог значаја за биографију Катарине Кантакузин, али су се у претходне три деценије десили помаци у средњовековној археологији, "новим читањима" прилика у 14. и 15. веку, као и потреба за интердисциплинарним (медиевистика, историја уметности, симболографија, амблематика) тумачењем историје на просторима континенталне Хрватске, Далмације, данашње Словеније, Србије. Раскош, тегобе, велика лична трагедија ове жене, али и њена племенитост према монаштву и мудри поступци током дипломатских активности, расветљени су и на питак и приступачан начин представљени у студији др Јелке Ређеп. О Катарини Кантакузин писали су многи аутори - М. Кос, Ј. Тадић, И. Божић, Н. Клаић, В. Ј. Ђурић, М. Спремић, А. Фотић, али и други историчари књижевности, друштвених прилика и уметности оног времена. Ослањајући се на њихове резултате, професорка Ређеп представља биографију Катарине Кантакузин, по много чему, несвакидашње властелинке која је обележила 15. век. И како у предговору напомиње ауторка студије, ово је бар у извесној мери књига која је писана са пијететом једној од оних жена српске историје "чији се профили добро разазнају и на временској дистанци од пет векова".
Извор: Дневник
