Проф. др Ксенија Кончаревић: Путевима словенске духовности

У сусрет јубилеју мисије светих Кирила и Методија међу Словенима

У историји културе и духовности Словена имена Светих Равноапостолних Кирила и Методија, просветитеља словенских, заузимају почасно место. Проучаваоци њиховог наслеђа наглашавају значај њиховог просветитељског рада за укључивање словенског живља у актуелни културни контекст Византије и Европе у целини, вредност увођења у богослужење Цркве матерњег језика пастве, величину подухвата превођења Библије на старословенски језик, смелост у утемељавању словенске Цркве, ширину обухвата њихове мисије и њене грандиозне резултате. Црква Христова велича их и слави као „громогласне трубе благовествовања Јеванђеља и слаткозвучну цитру проповеди спасења“ (Акатист Св. Равноапостолним Методију и Кирилу, икос 11), „делатнике у винограду Христовом, пастире добре стада Исусова и верне тумаче речи Божије“ (Акатист, икос 5), молећи им се за јединство духа и љубави словенских народа у једној, светој, саборној и апостолској Цркви.

За проучаваоце дела Светих Кирила и Методија питања места и времена отпочињања њихове мисије међу Словенима спадају међу најзначајнија, али до данас нерешена. Поред осталог, не зна се тачно, него само приближно или хипотетично, када су се Солунска браћа упутила са својим ученицима и сарадницима у Велику Моравску, којим су се путем они кретали, колико су времена провели на путу, где је столовао моравски кнез Растислав, где су Солунска браћа преводила богослужбене књиге и учила писмености Словене који су за то били одређени, где су богослужила... Није известан одговор ни на многа друга питања која се тичу тачног одређивања њихове мисије у времену и простору. На та питања постоје одговори, али на нека од њих нуди се и по неколико одговора, с различитом аргументацијом, по правилу недовољном за извођење чврстих закључака. У српској лингвистици ову проблематику најтемељније је истражио Предраг Пипер.

Између онога што је кнез Растислав молио од византијског цара и онога што је добио постоји одавно уочена разлика. Кнез Растислав је тражио учитеља и епископa, који може моравским Словенима да приближи хришћанску веру на њиховом језику („немамо таквог учитеља који би нам на нашем језику изложио праву хришћанску веру“ – Житије Кирилово, гл. XIV), а послати су му свештеник и монах са својим сарадницима. Обојица су знала словенски језик, Константин је био један од најученијих људи у тадашњој Византији, са одличним мисионарским искуством, а Методије је као игуман имао вишегодишње организаторско и васпитачко искуство. Ученици и сарадници који су с њима дошли у Велику Моравску вероватно су били Словени, а можда и Грци који су знали словенски. Може се са доста основа претпоставити да су и они били образовани. С обзиром на чињеницу да су сарадници пратили Константина и Методија у мисији која је као један од својих главних циљева имала увођење богослужења на словенском језику, и с обзиром на то да су у окружењу Константина и Методија у годинама пред моравску мисију била углавном свештена лица, логично би било да су за сараднике изабрали неке Словене из таквог свог окружења. За Константина и Методија сматра се да су били Грци. Били су Солуњани из породице знатнијег порекла и по оцу и по мајци (Житије Методијево, гл. 4).

Уколико Браћи словенски језик није био матерњи, а већина истраживача те проблематике сматра да није, они су словенски језик знали као нематерњи језик средине у којој су у детињству живели, која је била претежно словенска, а у каквој је Методије провео и десет година војне службе, док Константин није имао стални или бар дужи контакт са словенским језиком откако је напустио Солун у раној младости. Као Грци, они у детињству највероватније нису говорили словенски ни с родитељима (нема поузданог доказа да су им родитељи били Словени или да им је мајка била Словенка), ни између себе, ни са учитељима, него су словенски могли говорити, пре свега, са словенском послугом, какве је вероватно било, и са друговима Словенима, којих је такође могло бити, мада су другови из њиховог друштвеног слоја вероватније били углавном Грци или млади Словени који су усвојили ромејску културу и грчки језик. Да ли су те могућности конверзације на словенском језику довољне да два дечака из угледне грчке породице науче словенски једнако добро као матерњи језик, чак толико добро да после вишегодишњег прекида у коришћењу словенског језика могу успешно преводити богослужбене књиге с грчког на словенски језик? Пре би се рекло да Константин и Методије нису могли владали словенским језиком као матерњим, поготову не 863. године. Преводити богослужбене књиге са грчког језика на језик који нема писменост нити изграђену богословску, административну и другу терминологију, када уз то преводилац не влада у потпуности језиком на који преводи, мора представљати за преводиоца знатну тешкоћу.

С једне стране, тај проблем је могао бити ублажен, ако не и отклоњен, ослањањем на језичку компетенцију изворних словенских говорника (сарадника, који се помињу у оба житија), ако је превод пролазио кроз редактуру изворних говорника. С друге стране, у језик превода неизбежно су улазили и видљиви или мање видљиви грцизми, који су, као што је добро познато, већином остали трајне одлике старословенског, односно црквенословенског језика.

Убедљива реконструкција највероватније технике коју су Константин-Кирил и Методије користили при превођењу богослужбених књига са грчког на словенски језик за потребе мисије Цркве у науци још није извршена. Као творац првог словенског писма Константин је, по природи ствари, неко време једини знао и да пише и да чита на писму које је створио. С обзиром на ту чињеницу чини се најближим реалности да је Константин прво наглас преводио поједине реченице или изразе, а његови сарадници словенског порекла и/или Грци са одличним знањем словенског језика (пре свих Методије), могли су да, држећи пред собом текст оригинала, потврде исправност словенског превода који су чули или да предложе бољи превод реченице или израза који су чули, након чега би верзија превода датог места која би била одабрана као најбоља, била записана словенским писмом. При таквој техници превођења језичка компетенција појединих Константинових и Методијевих сарадника има велику улогу, а посебно је ту важно питање да ли је међу њима поред јужних Словена било и западних Словена (нпр. изасланика кнеза Растислава), можда и источних Словена (с којима је Византија у то време имала интензивне контакте и конфликте), и Грка који су добро владали словенским језиком, а ако јесте, ко је међу њима најактивније учествовао у таквом овде претпостављеном усменом редиговању превода, одн. да ли је Константин имао јачи ослонац у некоме од њих у односу на остале? То свакако не умањује огромну Константинову заслугу за инвентивност у стварању првог словенског писма, које је могло почети и пре доласка великоморавских изасланика у Цариград, и такође немерљиво велику заслугу за труд на превођењу богослужбених књига и стварања словенског књижевног језика.

Претпоставком да се Константин у стварању глагољице ослонио на евентуална своја или туђа претходна искуства у вези с писањем на словенском језику може се објаснити како је глагољица могла бити створена за доста кратко време. Када је Константин саопштио цару да је словенско писмо створено, то не мора значити да је тога тренутка све било решено до најситнијих детаља, него да је пројекат словенског писма (пре свега, инвентар и функције графема) у основи био готов, што није искључивало накнадна дорађивања тог графијског система.

Проблем превођења богослужбених књига у периоду од неколико месеци, што такође изгледа као несавладив или врло тешко савладив задатак у сразмерно кратком времену, не постоји ако се има у виду да је морало бити преведено само оно што је било неопходно за прва богослужења на словенском језику, тј. ако је од почетка постојала идеја да процес превођења богослужбених књига почне у Византији, а да се заврши у Великој Моравској.

Ако су Константин и Методије планирали да Свету Литургију (у почетку) служе само суботом и недељом, односно празником, онда је било довољно да преведу празнично Јеванђеље, уз могућност да су превели само најнеопходније делове празничног Јеванђеља, остављајући да превођење заврше у Великој Моравској. Ако су пак планирали да Литургију служе сваког дана од Васкрса до Педесетнице, а касније суботом и недељом, односно празником, онда им је било најхитније да преведу само оне делове кратког Апракосног Јеванђеља који се читају у те дане, опет остављајући да превођење целог Јеванђеља заврше у Великој Моравској. У ЖК XV и ЖМ XV саопштава се да је процес превођења богослужбених књига настављен у Великој Моравској. Другим речима, неколико месеци преводилачког рада није био сувише кратак рок да се преведу само они делови Јеванђеља који ће бити читани на Светој Литургији на Васкрс и првих недеља или месеци по Васкрсу. Слично је морало бити и са превођењем других богослужбених књига.

Мисија коју је цар Михаило III поверио Константину и Методију налагала је да се све добро испланира, а да се импровизације сведу на минимум. Тај план је морао обухватити избор књига које ће бити преведене пре поласка у Велику Моравску, начин на који ће бити превођене, словенски говор на који ће бити преведене, време поласка на пут, избор пута, начина и трајања путовања, избор књига које ће бити преведене у путу или, вероватније, пошто се стигне на одредиште, а поред осталог, и свакако не на последњем месту, део тога плана морало је бити одређивање дана када ће први пут у богослужењу бити употребљен словенски језик. Тај је чин, било је свима јасно, био од посебне важности, тај дан није могао бити било који дан, па је зато природно претпоставити да се планирало да то буде дан који је иначе за Цркву од посебне важности. Као што је у културној, тачније духовној историји Словена увођење словенског језика у богослужење догађај од посебног, ако не и највећег значаја, чега је Константин несумњиво био свестан, тако је у годишњем циклусу дана и празника који се у хришћанској Цркви празнују Васкрс највећи празник. Планирање да се та два догађаја повежу чини се врло логичним, утолико пре што су Браћа са сарадницима путовала у Велику Моравску током Великог поста и стигла на одредиште по свој прилици уочи Васкрса 864. године.

Иако је великоморавски кнез Растислав тражио од Византије епископа (фактички – поглавара Цркве у Великој Моравској који не би био потчињен Архиепископији у Салцбургу), том делу његове молбе није удовољено. Тешко да се у Византији нису могли наћи епископи који бар донекле знају словенски језик. Пре ће бити да је на византијском двору процењено да би слање епископа из Византије на подручје Источнофраначке краљевине, у којем је на ширењу хришћанства, али и политичког утицаја те краљевине, увелико радило свештенство које је било под црквеном управом Рима (одн. епископије у граду Пасау и Архиепископије у Салцбургу), врло вероватно било схваћено као политички изазов, и да је могло довести до унутарцрквених и међудржавних проблема, које је упутније било избећи. Зато се изашло у сусрет оном делу молбе кнеза Растислава којим се тражи учитељ који би помогао да се Словенима у Великој Моравској хришћанство приближи на словенском језику. То је био гест добре воље византијског цара у односу на молбу великоморавског кнеза. Тај гест је ишао у прилог изградњи добрих политичких односа између Византије и Велике Моравске, а отварао је могућност трајнијег византијског присуства у Великој Моравској у облику и обиму који не би био отворено изазован за Рим и за немачке феудалце и свештенство у суседству Велике Моравске. Било је основано претпоставити да ће Словени из Велике Моравске, пошто добију теолошко и филолошко образовање потребно за свештеничку службу, лакше добити од Рима рукоположење и право да богослуже (и) на словенском језику.

Ту претпоставку потврђује даљи развој догађаја: Словенска браћа одлазе у Рим, своје поштовање папи исказују и моштима Св. Климента које му дарују, убедљиво образлажу папи, а и својим опонентима, потребу ширења и учвршћивања хришћанства и на словенском језику, Методије је рукоположен за свештеника, а касније и хиротонисан за архиепископа панонског, а неки њихови ученици добијају статус свештеника и ђакона. Добро започето формирање црквене организације са словенским кадром у Великој Моравској прекинули су познати политички догађаји неповољни за потпуно остварење тог дела великоморавске мисије Солунске браће.

Премда према житијима у којима се тај догађај помиње кнез Растислав није експлицитно тражио помоћ ради увођења богослужења на словенском језику, сасвим је јасно да богослужење има, поред других, и едукативну функцију, што је морало бити чврсто ослоњено на канонски текст, тј. на богослужбене књиге, које је могло превести само за тај задатак врло меродавно лице, а Константин је то сасвим сигурно био. Просвећивање неписмених верника о хришћанској вери се најделотворније остварује кроз богослужење (укључујући проповед) на њима разумљивом језику; богослужење се ослања на богослужбене књиге, а њима је основ у писму, које је, дакле, требало створити. Према томе, увођење словенског језика у богослужење било је у потпуности у функцији главног циља великоморавске мисије Солунске браће. Добро је познато да су Солунска браћа тај циљ у Великој Моравској за неко време и остварила, уз знатне тешкоће, а да ће семе које су они посејали у Великој Моравској дати обилне плодове широм словенског света. Познато је такође како се и када мисија Солунске браће завршила после Методијеве смрти и после прогона њихових ученика, након чега се у Великој Моравској опет за дуго времена богослужило само на латинском језику.

Одговор на питање када је први пут словенски језик употребљен на Литургији требало би да садржи и годину и дан тог за словенску духовност и културу великог догађаја. О години доласка Константина и Методија у Велику Моравску постоје различита мишљења, а о дану када је први пут одржана Литургија (и) на словенском језику тешко да се може наћи икакво мишљење. Према неким мишљењима моравско посланство је стигло у Константинопољ у јесен 862. године, а Константин и Методије су са сарадницима кренули у Велику Моравску у пролеће 863. Према другим славистима, моравско посланство је стигло у Константинопољ у пролеће 863, а Константин и Методије су се упутили у Велику Моравску у јесен исте године. Према трећима, моравско посланство је стигло у Константинопољ у јесен 863, а Константин и Методије са сарадницима започели су своју мисију у пролеће 864. године.

У тражењу одговора на тако постављено питање упутно је поћи од чињенице, коју данас нико не оспорава, да је прво словенско писмо створено 863. године. Сматра се да је те године Константин саставио писмо за словенски језик (или завршио састављање тог писма, ако га је започео раније) и да је започео превођење Новог Завета првом реченицом Јеванђеља по Јовану „У почетку беше Реч“, што је почетак Апракосног Јеванђеља. Та реченица, односно њен изворни облик искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...] (Житије Кирилово, гл. XIV), написан глагољицом, била је прва реченица написана на словенском језику (са изузетком могућег ранијег повременог писања словенских речи грчким или латинским словима „без устројенија“, како је рекао Црноризац Храбар). У том случају прво слово у том преводу било је глагољско И, односно, као што је познато, симболички врло знаковит спој троугла (Света Тројица) и круга (бесконачност, пуноћа), а друго С – спој круга и троугла, а та два слова су, као је општепознато, истовремено почетна слова имена Исуса Христа.

Константин и Методије су се са својим сарадницима упутили у Велику Моравску у пролеће следеће године. Разлози што на тај пут нису кренули раније су јасни, а најважнији је тај што су преводилачки рад и припреме за пут захтевали извесно време. С друге стране, то путовање било би много ризичније да је започето раније, тј. у зиму 863–864.

Не зна се поуздано којим су се путем Солунска браћа кретала према свом одредишту у пролеће 863. г. Чини се да је најубедљивија претпоставка да се путовало најкраћим путем – преко Ниша и Београда, односно преко Пловдива, Софије, Ниша, Београда. Није искључено да су кроз Бугарску Солунска браћа путовала бавећи се и мисионарским радом. Уопште, црквена и спољна политика Византије у Бугарској и Великој Моравској тих година вођена је усклађено, са извесним разликама у приступу које су диктирале околности, што објашњава узлет бугарске писмености у Х веку, будући да су ученици Ћирила и Методија, прогнани из Велике Моравске, наставили рад у Бугарској, на тлу умногоме припремљеном за такав рад.

Када се има у виду да се раздаљина између Солуна и Београда могла прећи за две недеље у околностима неповољнијим од оних који су били на располагању Константину и Методију, а према Порфирогениту чак за само осам дана, чини се донекле претераном Цибулкина процена да су Солунска браћа путовала до Велике Моравске око шест недеља.

Дакле, Солунска браћа су највероватнија стигла у Велику Моравску у пролеће 864. године, након путовања које је могло трајати око четири недеље ако се нису негде дуже задржавали, али се не зна тачно да ли је њихово коначно одредиште било место где је столовао кнез Растислав (нити где се оно тачно налазило), или неко друго место. За преводилачки и наставни рад био им је потребан мир који тешко да су могли имати у близини владара Велике Моравске, односно у политичком средишту те државе. Зато је логично претпоставити да су се са својим сарадницима и ученицима повукли на неко мирно место, које им је могло пружити услове за рад сличне онима какви постоје у манастирима.

У Житију Кириловом и Житију Методијевом се истиче да су Солунска браћа и њихови сарадници у Великој Моравској наставили са превођењем богослужбених књига. Чињеница да су се налазили на територији која је била под црквеном јурисдикцијом епископа из Пасауа и да су после четрдесет месеци кренули у Рим да од папе добију благослов за своју делатност, те да је све време њихове мисије прошло у покушајима да добију од папе одобрење да наставе с радом како су то започели, говори у прилог претпоставци да се Солунска браћа нису понашала изазивачки у односу на актуелне црквене власти већ да су настојала да убедљивим аргументима добију право богослужења (и) на словенском језику. У том светлу логично је претпоставити да њихова прва богослужења у Великој Моравској нису била у целости на словенском језику него да су само једним делом била таква. У том случају поставља се питање – на којем су богослужењу први пут користили словенски језик, и у којем делу тог богослужења.

Да би се одговорило на та питања, потребно је вратити се на оно место у Житију Кириловом у којем се каже да је Константин прво превео на словенски језик зачело Јеванђеља по Јовану. У мисији Солунске браће ништа није било случајно. Све је било промишљено укључујући и план с којим се морало приступити остварењу великог наума. То је искључивало импровизације, почев од избора места у Новом Завету које ће бити прво преведено да избора дана када ће први пут словенски језик бити употребљен на светој Литургији и избора оног дела Литургије у којем ће се први пут Реч објавити на словенском језику. Ти кључни елементи њихове мисије морали су имати исту основну идеју и морали су бити потпуно усаглашени.

У Житију Кириловом се истиче значај ширења хришћанства међу Словенима, а кнезу Растиславу се, донекле и пренаглашено, речима цара Михаила III, предочава да је кренуо путем цара Константина Великог. Богослужење (и) на словенском језику имало је, пре свега, за циљ учвршћивања хришћанства међу Словенима у Великој Моравској. У светлу те чињенице најпримереније је било увести словенски језик у богослужење речима првог зачела Јеванђеља по Јовану искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...], којима, уосталом, почиње изборно Јеванђеље. Зато није случајност што је Константин почео превођење Новог Завета управо од тог места, највероватније имајући на уму да то буду прве речи на словенском језику које ће бити изговорене на Литургији у Великој Моравској. Прва Литургија коју су служила Солунска браћа у Великој Моравској морала је бити велики догађај за тамошње Словене, како оне који су били чврсто уцрквењени тако и оне које је требало утврдити у вери. Вест о тој Литургији је вероватно ишла пред њом као и глас да ће се она служити (и) на словенском језику. Утолико су јачи одјек морале имати на словенском језику изговорене речи зачела о беспочетном Богу Логосу, кроз Кога је све постало.

Првој Литургији коју ће служити у Великој Моравској, а то је највероватније била и прва Литургија која је служена (и) на словенском језику, претходили су сасвим сигурно молитва и пост Солунске браће, али не само зато да би се духовно припремили за тако значајну Литургију него и зато што је то било време Великог поста, после којег се, на Васкрс, на васкршњој Литургији чита зачело Јеванђеља по Јовану. Другим речима, може се с највећом извесношћу закључити да је Константин Философ још у Константинопољу прво превео зачело Јеванђеља по Јовану имајући на уму да ће то место из Новог Завета бити међу првим речима на словенском језику које ће бити изговорене на васкршњој Литургији у Великој Моравској. Иако не знамо цркву у којој је та Литургија служена (а археолошка истраживања говоре о неколико десетина камених цркава на територији тадашње Велике Моравске), ни место у којем се та црква налазила, сва је прилика да је то било у највећој цркви града у којем је тада столовао кнез Растислав, и да је тој Литургији и због великог празника и због гостију из Византије присуствовао и сам кнез Растислав, његова властела и много народа. Претпоставља се да је служио Константин као свештеник, угледан гост, творац писма за словенски језик и превода зачела које је читано. Иако се за Константина у изворима каже да је био свештеник, то се не слаже с податком да су хартофилакси на византијском двору били ђакони. Додуше, Константин је могао бити рукоположен за свештеника непосредно пре путовања у Велику Моравску. Методије је, како се у житију изричито каже, био монах. Био је и игуман манастира Полихрон. Није искључено да је чтец био неко од њихових словенских сарадника које су повели из Византије јер је због присутних Словена морало бити важно да у богослужењу прве речи на словенском језику изговори неко коме је словенски језик матерњи. То, наравно, не искључује могућност да су неки делови Свете Литургије служени на словенском, а неки на латинском језику.

Уколико је тачна овде изнета и образложена претпоставка да је словенски језик први пут употребљен на васкршњој Литургији 864. године у стоном граду Велике Моравске, о чему се у изворима не говори изричито, али на шта извори доста јасно упућују посредно, онда, имајући у виду чињеницу да се Васкрс, као покретан празник, празнује у прву недељу по пролећној равнодневници након пуног месеца и јеврејске Пасхе, не би било немогуће тачно утврдити дан и месец када је 864. године служена прва словенска Литургија.

Примена три метода израчунавања датума покретних празника (Гаусов, Џонсов и таблични метод) води истом резултату – да је 864. године први дан Васкрса био 2. априла, по јулијанском календару, што би, дакле, био датум када је, највероватније, новозаветни текст на словенском језику први пут употребљен на Светој Литургији. Од тога доба траје непрекинуто заједничарење Словена у молитви Богу и славословљењу Његове славе, љубави, доброте и лепоте – у непрекидном молитвено-литургијском општењу и сутелесништву у телу Цркве Христове.

Извор: www.pravoslavlje.spc.rs