Проф. др Предраг Пузовић Прилози са историју Српске Православне Цркве 4
У месецу децембру 2014. године, у издању Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета, објављена је књига Прилози са историју Српске Православне Цркве 4, аутора протојереја-ставрофора Предрага Пузовића. Резултат истраживања у домену историје наше помесне Цркве у претходном раздобљу јесте и овај, четврти по реду том, методолошки подељен у четири целине.
Прва целина, Архијереји, свештенство и монаштво Српске Православне Цркве доноси десет истраживањао раду Митрополита Павла Ненадовића (на просвећености свештенства и народа; на обнови монашког живота и општежића, и завођењу монашке дисциплине у фрушкогорским манастирима), затим о Темишварском сабору и смрти Митрополита Мојсија Путника; затим о Епископу Доментијану Нишком и улози свештенства у Балканским ратовима; о патријарсима Викентију (1950-1958) и Герману; и о Епископу шумадијском Сави.
У другом делу књиге, Образовно-васпитне установе Српске Православне Цркве, аутор прво уводи читаоца у саму тематику целине уопштеном студијом о богословском образовању код Срба (говори аналитички о богословијама у Сремским Карловцима, Цетињу, Призрену, Београду, Битољу, Бања Луци и Сарајеву, Задру, Либертивилу, Крагујевцу, Фочи; о монашкој школи у Раковици и богословској школи у Темишвару; а затим и о високошколским богословским институцијама: Богословском факултету Универзитета у Београду, Источно-православном Богословском факултету Свеучилишта у Загребу, Фочи и Либертивилу; затим о Богословско-катихетском Институту при Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду и о Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду); затим следи подробнији опис историјата богословских школских установа: Монашке школе у манастиру Раковици, Задарске богословије, Сарајевске богословије; а онда су аналитички обрађени годишњи извештаји Православног богословског факултета Ректорату Универзитета у Београду (у периоду 1920-1940, и 1947-1952). Следе студије у којима су описани услови у којима је радила Библиотека Богословског факултета између два светска рата, затим у периоду непосредно после Другог светског рата (1945-1952). Описан је историјат међуфакултетских екуменских симпозијума од 1974. до 1990. године. На крају овог одељка пажња аутора се са Богословског факултета у Београду преусмерава на рад Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи.
Трећи део, Епархије Српске Православне Цркве, доноси две студије у којима проф. Пузовић – користећи узусе историјске методологије – описује у виду најпотпунијег летописа историјат Тимочке епархије (поводом 180-тогодишњице ове епархије) и Будимљанско-полимске епархије (1947-1956).
У четвртом делу Прилога, Историчари Српске Православне Цркве, аутор говори о Стевану М. Димитријевићу и Душану Кашићу као историчарима Српске Православне Цркве.
На крају књиге дата је свеобухватна био-библиографија (1980-2014) проф. др Предрага Пузовића.
Како сам аутор у предговору каже, објављена књига је четврта у низу прилога историји наше помесне Цркве (прва – 1997, Ниш; друга – 2000, Београд; трећа – 2006, Фоча). У овој публикацији су сабрана сва истраживања проф. др Предрага Пузовића у претходном периоду, а урађена су студиозно и марљиво тако да својим обимом показују заинтересованост аутора и за најситније детаље које могу да инспиришу даља истраживања у оквиру подтема области којима се сам бавио. На тај начин, аутор жели да будућим генерацијама студената, постдипломаца и свима заинтересованим за историју Српске Православне Цркве пружи основ за даљи рад. Из свих публикованих студија види се самопожртвован рад аутора у архивама, који делује веома напорно, али плод тог рада потврђује стару латинску изреку да је историја – заиста – учитељица живота. Самим тим, дугогодишњи професор на катедри за Историју Српске Православне Цркве Православног богословског факултета Универзитета у Београду, серијом књига, које обухватају студије на разне историјске и савремене теме, показује да повезивање историјских прилика са околностима у којима живимо јесте истинити доказ да Бог делује у историји, те – на тај начин – делује на потоње генерације и инспирише их да посведоче Живога Бога у дешавањима у којима живо учествују или су их сведоци.
ђакон мр Ивица Чаировић
