Проф. Горан Јанићијевић отворио изложбу икона на Православном богословском факултету у Београду
На Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 18. октобра 2012. године, у оквиру међународног симпосиона о Светом Максиму Исповеднику, на тему Познање сврхе свега силом Васкрсења, одржана је и пригодна изложба коју је синоћ свечано отворио проф. мр Горан Јанићијевић, доцент на катедри за Фрескопис Високе школе – Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.
Свети Максим Исповедник – његова личност и богословље – подстицајни су током готово четрнаест векова у теоријско-научним радовима теолога и философа, као и кроз рефлексије у визуелним и приказивачким уметностима. Поставка икона и слика на Православном богословском факултету Београдског универзитета, на основу великог одзива живописаца открива динамичну слику савременог живота Цркве, не само кроз богатство и слободу креативних потенцијала у оквиру помесне цркве, већ и далеко шире. Радови приспели из далеке Америке или оближње Јеладе определили су васељенски карактер догађаја, у коме се као и у наслеђу Светог Максима препознајемо.
Највећу групу радова чини портретски тип иконе (Светлана Војновић, Весна Пулић), настао претежно на основу предлошка – фреско иконе Мануила Панселина из Протата, где се издвајају радови високих домета (Драгана Ђорђевић, О. Стеван Ковачевић). У нешто слободнијој интерпретацији Свети Максим је приказан са иконом Христа (Дражен Врачар; Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, Београд) или са развијеним свитком на коме се читају речи Светога (Весна Голубовић, Данило Скулић, Марко Николић, Љиљана Цупин, Јелена Обрадовић; Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, Београд) као и на енкаустичним иконама (Светлана Вукмировић, Јелена Јефтић; обе Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, Београд) које, заједно са иконом у техници мозаика (Наташа Илић; Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, Београд), дају посебан квалитет поставци. Прикази Светог Максима као писца и мислиоца (Бранка Кулић, Михајло Војновић; Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, Београд, Мара Ђуровић; Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, Београд, Јованка Владић) успостављају везу са радовима на којима је рефлектован светитељев живот (ђакон Срђан Радојковић, Стефан Вујчић, Катарина Миловановић, сви Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, Београд) што, с друге стране, представља спону са групом дела утемељених на његовој теологији (Горан Мијајловић, Дејан Манделц; Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, Београд Бојан Миљковић и Мирослав Кнежевић), где се посебно издваја мисаоно и визуелно решење Јоргоса Кордиса (Богословски факултет Атинског унивезитета). Светомаксимовско рефлектовање Тајне Христа (Тодор Митровић; Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, Београд) посредно доводи ову поставку у везу са зидним сликарством у костолачкој цркви, где се кроз иконографију и стил открива богонадахнутост Максимовог дела у сликарству о. Стаматиса Склириса.
Хетерогеност иконографских решења и стилско-поетских интенција указује да је савремени живопис дубоко укорњен у литургиском животу Цркве, на основу светоотачког предања које јесте темељ колективног уметничког памћења. Уколико је то први елемент, следећи – и чини се још важнији – јесте слободно приступање наслеђу као полазиште за значајан искорак из нарације и понављања ка боготражитељном виду уметничког понашања. Показује се да у томе, данас као и у претходним раздобљима, личност Светог Максима Исповедника представља непролазно надахнуће.
Извор: аkademijaspc.edu.rs
