Професор Мандзаридис на Православном богословском факултету у Београду

Православни Богословски Факултет Универзитета у Београду наставља с праксом сарадње с најзначајнијим научним установама из целог света. Професори и студенти овог Факултета имали су прилику да у понедељак и уторак 07. и 08. децембра угосте и одслушају неколико предавања једног од најеминентнијих теолога данашњице Господина проф. др Георгија Мандзаридиса.

Представљајући уваженог госта из братске Јеладе, декан ПБ Факултета БУ Епископ бачки г. Иринеј Буловић је истакао да се ради о једном од највећих ерудита професора православног богословља, кога је и плејада наших научника и просветних радника имала прилику да познаје, сарађује с њим и користи се плодовима његовог научног рада, да се ради о једном од најбољих живих познавалаца светоотачког богословља, али и о једном богослову, посебно је подвукао, кога краси крајње смиреноумље и саборна уравнотеженост богословског израза.

Они, опет, који су живели у његовој близи, могли би додати и да је реч о човеку «суседних врата», како имају обичај да кажу браћа Јелини за сасвим обичне људе, који је, иако аристократских манира, обичан лаик, парохијски хришћанин, који сваке недеље или празника дели благослов Литургијског славља са својим ближњима, у добру и у невољи, остајући непоколебиво доследан спровођењу у дело свега онога што целога свог живота светоотачки учи, поучава и сведочи.

Господин Георгије И. Мандзаридис рођен је 1935 године у Солуну. Био је дугогодишњи професор и шеф катедре за Православну етику, антропологију и хришћанску социологију при Богословском Факултету Аристотеловог Унивезитета у Солуну. Дела су му превођена на више светских језика, а тим поводом имао је обичај да скромно прокоментарише: «Када нека књига може бити прочитана и од стране људи који не познају језик на којем је првобитно написана, онда је труд писца двоструко награђен».

Из његовог богатог богословског опуса, насталог као плод вишедеценијског плодотворног и стваралачког научног рада, треба истаћи његову Студију о Светом Григорију Палами, која га сврстава међу водеће светске познаваоце целог тог позновизантијског патристичког периода. Његова новија Хришћанска етика и нешто старија Хришћанска социологија сматрају се класицима у овој области.

Поред Светог Григорија Паламе, Светог Симеона Новог Богослова, Светог Максима Исповедника и Кападокијаца, његову пажњу су, због предмета које је предавао, посебно привлачили пустињски и подвижнички свети оци о којима је доста писао. Што се тиче савременог богословља, посебну љубав гаји према делу блаженопочившег о. Софронија Захарова (из манастира Есекса у Енглеској), с којим је својевремено развио посебно присан духовни однос и чијем је богословљу ипостасног начела посветио низ радова.

Не треба заборавити ни његове мање и једноставно изложене радове популарне садржине, настале као плод систематизације његових предавања о савременим темама, од којих издвајамо: Емпиријско богословље у екологији и политици, Православни духовни живот, као и Време и човек, у издању управо нашег Богословског Факултета СПЦ 2003. године.

Навешћемо из последње поменуте књиге само пар мисли који на релацији време-вечност одсликавају и карактеришу његово изворно црквено схватање антропологије и еклисиологије. Бележи тамо: «Црква се не покорава времену, него води из времена у вечност. Као тело Христово и Заједница обожења, Црква свет уводи у Царство Божије. Али, Црква опет, као Тело Христово и Заједница, свету објављује Царство Божије. Свет и Царство Божије се повезују и прожимају стварајући, тако, есхатолошки период присуства Цркве. Историјско време постаје «простор» учлањења у вечност(...) Црква се не гнуша времена, већ се јавља у времену. Не тугује за оним што је прошло, нити је узрујана због оног што долази. Крај дана који пролази, бива почетак дана који долази. Свака вечерња служба уводи у нови дан. И док је човек можда тужан због онога што је изгубио, или радостан због онога што очекује, док можда жали за прошлошћу и боји се будућности, Црква га постојано и непоколебиво позива на један пут поверен у руке Богу. Ономе који је Господ времена и историје, Сведржитељ»...

Нашим слушаоцима проф. Мандзаридис се у Београду представио предавањима Утемељење и перспектива хришћанског живота, првог дана, као и Теолошки приступ међуличним односима, другог дана.

Једна од доследности у терминологији овог професора јесте и то, као што ћемо ниже видети из пар мисли изнетих на предавању у Београду, да он инсистира на очувању онтолошког садржаја појединих предањских појмова, инсистирајући и код својих студената да их не користе као испразне крилатице и идеолошке фразе. На пример: не православље - него Православна Црква, не духовност - него духовни живот итд.

Оно што из првог предавања посебно треба истаћи, зарад наше светотајинске праксе и њене обредне стране, јесте да се «Хришћански живот утемељује у Светим Тајнама. Али оне не представљају магичне обреде који механички мењају човека и његов живот, него благодатне дарове Божје, који пресаздавају човеково постојање уз његову сарадњу и одобравање...

Ово учешће у Светим Тајнама пројављује човеково вољно самообавезивање да следује Христу и да се саображава Његовом животу по Његовом узору и Његовој вољи»... Тешкоћа појединих хришћана да се у потпуности саобразе животу и вољи Христовој, води нас, према предавачу, у својеврсну духовну располућеност, тако својствену нашем времену. Иако хришћански живот изгледа парадоксалан и супротан световним стандардима, човек хришћанин мора ускладити свој начин живота и сапостојање у свету са вољом Божијом. И супротно, приврженост свету и старом човеку, који за хришћанина умире у Крштењу, које је састрадавање и саваскрсавање са Христом, онемогућавају сједињење с Христом. Ту се огледа потреба подвига који прати љубав и веру, као потврда слободног опредељења за живот у Христу и хришћански етос.

У хришћанском правоживљу етика постаје израз онтологије, то јест хришћанске догме. Правоверје и правоживље постају лице и наличје исте медаље, закључује проф. Мандзаридис.

Друго предавање, одржано у уторак, било је посвећено међуљудским односима из теолошког аспекта и свакако је дошло у право време и на право место, с обзиром на све трауме и послетрауматска стања о којима свакодневно слушамо и говоримо.

Анализирајући тематику која је имала полазницу у социјалној психологији и социологији, професор Мандзаридис истиче да је она врло брзо је постала и богословски изазов, тражећи адекватне научене одговоре с наше стране.

Полазећи од библијског учења о срцу, као персонификацији личности, он за основ решавања овог питања поставља двоструку заповест љубави: «Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга ја као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе» (Мт. 22, 37-39). «Као што је видљиво», примећује наш предавач, «ова деонтологија нема теоретску, него онтолошку основу. Дакле, нема упориште у теоретским начелима, нити је сачињавају безлична правила, него је најнепосредније повезана са начелом бића, Богом, који представља и архетип стварања човека». Парафразирајући речи старца Софронија, то значи да се «...основа деонтологије човековог живота налази у онтологији његовог живота и стварања: И наставља даље: «Дакле, човек је позван да се усмери према узроку и прототипу свога постојања. То значи да је позван у непрестано узрастање навише. Врхунац овог узрастања мора бити дијаметралан човековом хоризонталном ширењу: његовој љубави према ближњем. Љубав према ближњем, без љубави према Богу, остаје неодређена и неусмерена. Али и љубав према Богу, без љубави према ближњем, остаје плутајућа и лажна».

Хришћански идеал љубави, и самим тим међуљудских односа, јесте Бог љубави, не као сентимент, него «као једносушна и нераздељива Тројица личности». Говорећи о тројичном прожимању личности, долазимо до сотириолошких консеквенци које указују на значај тројичне догме у одговору на питање међуљудских односа. Предокус свршене заједнице живимо кроз благодатне дарове Цркве. Савршена љубав и односи, есхатолошког усмерења, стоје у основи и монашких завета и манастирских општежића. И испуњавање заповести има смисао и циљ «да сви једно буду» (Јн, 17, 20). Зато не престаје литургијски позив на савршену заједницу: «Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо»!

Као и претходног дана предавање је пропраћено живом дискусијом присутних студената, што је и на лицу госта одавало нескривену радост и задовољство, оправдавајући на најбољи могући начин слику и углед који овај факултет и његови студенти уживају у свету.

Служба Међуцрквених односа
Светог Синода СПЦркве