Пројектна настава на даљину на тему Васкрс на енглеском језику у ОШ „Вук Караџић“Лозница
„Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? ... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем.“ (Рим. 8, 35-38)
Ученици ОШ „Вук Караџић“ у Лозници су показали да, и поред ове ситуација у којој се налазимо, где смо због пандемије корона вируса принуђени да се прилагођавамо сасвим новом начину учења на који су се они изненађујуће добро навикли и где заслужују све похвале одговорно одрађујући своје обавезе, све ово нас није спречило да са великом радошћу у срцу приступимо обележавању највећег хришћанског празника Васкрса.
Оно што чини овај Васкрс посебним, доказ је да сабрање не мора да буде у социјализацији, већ у духу у Господу нашем Исусу Христу, а пројектна настава је ојачала сарадњу на релацији родитељ-ученик-наставник.
Ученици су у сарадњи са родитељима, а у договору са наставницом енглеског језика Сањом Симић де Граф, сами осмишљавали наставу на тему Васкрс. Циљ је универзалан - развијање љубави према Господу и православној вери и љубав према сопственој традицији кроз различите моделе учења и усвајања вокабулара енглеског језика кроз ову тематику.
Своју инвентивност ученици су показали на различите начине: цртали су, осмишљавали укрштенице и осмосмерке заједно са својим родитељима, правили занимљиве друштвене игре са питањима везаним за Васкрс, осмишљавали лавиринт како доћи до васкршњих јаја, правили занимљиве ППТ презентације, слали линкове са едукативним видео записима... Толико идеја, а кроз сваку идеју коју су послали осетила се искрена дечја радост и љубав према овом празнику. И то све на енглеском језику! У овом пројекту учествовали су ученици нижих разреда и осмог разреда са својим родитељима.
Треба посебно истаћи родитеље који су у овом наставном процесу били изузетно важан чинилац. Како се не задидивити оцу ученице четвртог разреда који ради као медицински радник у Немачкој, а кад је слободан, преко видео везе ради са дететом домаћи задатак? Или мајци детета другог разреда која не престаје да одушевљава својим сугестијима? Или свим тим родитељима који поред својих обавеза налазе времена и стрпљења за рад са децом. Али, опет, треба још нешто истаћи и као наук свима нама. Пре ове недаће која нас је задесила, ми, одрасли, били смо заборавили да смо ми активни партнери у дететовом учењу. Били смо жртве свакодневне рутине у којој су најчешће испаштала деца - морамо признати да нисмо били довољно ту уз њих. Сад, кад смо принуђени да седимо поред свог детета, сад увиђамо да смо све могли урадити боље, лакше и успешније да смо сви сарађивали. Можда није баш било коректно свести своју обавезу на одвести и довести дете из школе, послати га у собу да уради домаћи задатак, а после тога пред рачунар да се слободно игра по цео дан да бисмо ми „несметано“ могли да обављамо своје послове. Деца су сигурно научила сад колико им је битно друштво, јер док су били социјализовани били су истовремено и превише отуђени једни од других, пошто су им најбитније ствари у животу биле телефон и рачунар. Сад увиђају колико им недостаје контакт са другарима из школе. А ми, просветни радници, у целом овом осмишљавању наставе схватили смо шта је то индивидуални приступ и потреба сваког детета. Надам се да то нећемо заборавити кад све ово, ако Бог да, прође.
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Срећан и Богом благословен Васкрс свим ученицима и родитељима и да нам Господ да да се што пре вратимо у школске клупе!
Сања Симић де Граф
