Пролеће у име народа

Да ли има лепшег и тајанственијег посла у бележењу својих мисли, својих емоција. Оне знају да помогну неком ко их прочита, једино ако у себи садрже истинитост осликавања света и прилика у којима сви заједно живимо. Мисли су трагови слободе о којој сањамо и само је на тренутке имамо. Све остало је рутина свакодневних покрета. Хоћу да размишљам о добрим стварима, а како да дођем до њих затрпан гомилом лоших информација и узнемирујућих слика које пристижу из спољњег света. Како да се искључим из свега? Да селектујем шта бих, а шта не кад то улази и остаје у мени стварајући горчину и киселину. Како носити ту главу са тим мислима, како души да буде лакше. Немир ми мери пулс. Шта још рећи људима што им већ није поручено од паметнијих, мудријих и душевнијих који су хтели да помогну себи и другима. Осећам се као гост на домаћем терену.

Дошло је пролеће у наше суморне крајеве. Природа се пробудила док друштво још спава. Гране се облаче у ново рухо, пупе, дају цветове а они боје наше сиве дане који су све дужи и светлији. Зима купи своје прње док нам у главама оставља трње. Да ли натоварени бригама примећујемо радост биљака и свежину ваздуха? Подељени у себи и између себе рђамо неспособни да урадимо нешто за себе и друге. Куда идемо док путујемо?

Живимо као да времена напретек имамо, као да можемо да одгодимо свој смртни час. Што смо могли да урадимо јуче, данас већ не можемо. Заборавили смо шта смо хтели. Питам људе како су? Шта им се дешава? Чему се надају? Безвољност и летаргија из њих избија. Контрола наших живота више није у нашим рукама. Уместо истине изабрали смо мађионичаре и илузионисте који нас залуђују да нам могу дати оно што бисмо ми хтели. А наш пук жељан и гладан свега, поштено би да ради за породицу и себе, али не може од оних што покраше све, и он би да се мало слади пре но што мре. Сиротиња сања боље дане. Ми смо само неми посматрачи представе која се одиграва испред нашег носа. Наше друштво изгледа попут грогираног боксера који је добио много удараца у главу и испод појаса и чека да његов тренер баци пешкир у ринг и прекине неравноправни меч. Опет смо спуштеног гарда позвали на тотални окршај далеко јачег и спремнијег од себе, који нас може уништити до краја. Фрустрирани спознајом да нисмо у стању да располажемо ни оним што имамо, а камоли да задржимо оно што на речима не дамо, предајемо се нашој самозаљубљености која нам држи страну у губитничком низу. А статистика у свим областима неумољиво нас обавештава како стојимо. Земља нам је лепа док нам живот у њој крепа, а оно народа што се није покварило за сваку је хвалу. Пелцер за боље дане. Митови нас хране, бране, митови једу нашу децу. Читаво човечанство којем припадамо, хтели ми то или не, у метежу је, а као што знамо, у метежу се испостављају на наплату стари рачуни без одлагања. Промене које се дешавају ми покушавамо да зауставимо и испадамо смешни. Добар дан смо заменили за лаку ноћ.

Стално мислимо да смо бољи од сваког. Себе не можемо да сагледамо и онда пуно обећавамо да бисмо купили време које је непоткупљиво. Не одржавамо обећања, нико нам више не верује, а шансу тражимо од оних који играју на наше грешке. Изгубивши део историјске читанке ових дана сенка језивих деведесетих опет је над нама. Своју чорбу запапрену кусамо док се у груди бусамо храбрећи се. Историја нас није ничему научила, јер нисмо хтели да је слушамо, а сада нас мучи. Ствари се дешавају сваком да би се боље упознао са самим собом. Ми смо таоци наше стварности где реалност чине нереалности. Закуцани у једну тачку тапкамо у месту очекујући неки знак да нам покаже неки нови смер док наши дани нанизани у поворци своје пролазности личе један на други углавном.

И док ме ово размишљање води у дубиозу покушавајући да ми скрати дан, паде ми на памет да треба дете да водим на фолклор. Какво лепо искуство ме чека. Озарих се. Песма и игра, добро расположење, здравље, хармонија, сви за једног један за све. На то смо давно заборавили. Као неки колективни спортови где људи имају тактику, план и доброг тренера. Тачно све што нама треба.

Све ово је могло да стане у само једну песму, овако испала је проза, није било при руци надахнућа да ме у мојој муци препозна.

Цане Партибрејкерс

Извор:www.politika.co.yu