Промоција часописа “Источник"
У препуној сали Коларчеве задужбине у Београду у уторак 17. фебруара 2004. године, одржана је промоција часописа “Источник”. Промоцији су присуствовали Епископ шумадијски господин Јован, Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, велики број свештеника, књижевника и културних посленика.
Промоцију овог часописа поздравном беседом отвотио је Његово Преосвештенство Епископ канадски Г. Георгије и том приликом је рекао:
"Желим да изразим захвалност организаторима и домаћинима ове вечери, Задужбини Илије Коларца, и предсједнику Одбора Задужбине, Г. Слободану Ракитићу, као и нашем сараднику, Г. Драгомиру Брајковићу, који је посредовао између "Источника" и "Коларца" у организацији ове промоције. Чини ми се да нема природнијег мјеста да угости културни догађај који, бар намјером ако не својом величином, окупља данас просторно, на жалост, расуто Српство, и то са жељом да разбистри ово наше смутно вријеме тако што ће га супротставити једном другом времену. Времену када је српски народ имао храбрости и мудрости да повуче потезе који су га повели путем слободе, самосталности и обновљања српске државе, путем достојанства.
Овај број "Источника" штампали смо, и ову промоцију организовали, имајући у виду, прије свега, значај Првог српског устанка за оживљавање црквеног живота у Србији и на свим српским просторима. Сматрали смо да "Источник", као црквени лист, има обавезу да тај дуг констатује. За нас, у расејању, гдје се Црква као најупадљивија окоснице Српства лакше распознаје, ова обавеза је још јаче изражена. Можда и зато што се тамо једнако јасно распознаје да је дух Српства, нашом Црквом дефинисан, био покретачка снага Карађорђевих устаника прије 200 година. У сваком случају, нека ова нераскидива веза између духовне улоге Цркве и обнављања српске државности у времену од прије два вијека, призвана текстовима у овом броју нашег листа, буде препознатљив знак за ово наше вријеме.
Приказивање значаја Првог српског устанка, наравно, превазилази могућности било којег, па и нашег листа. Желимо да овај број "Источника" донесе један у низу погледа који ће допринијети да се не помуте духовне бистрине наше прошлости. Колико смо у томе успјели, просудите сами. Ипак, ваља рећи да смо у овом броју листа окупили значајна имена са свих српских простора, из Отаџбине и из расејања. Желим овдје да се свима њима захвалим: kњижевнику Антонију Ђурићу, чији текст се као нит провлачи кроз цијели број листа успостављајући преко устаничких збивања дубоку историјску вертикалу која спаја косовско вријеме са данашњим;Др Срђи Трифковићу, нашем честом и драгом сараднику, који увијек умије да актуелност датог историјског тренутка прецизно преточи у питање чији одговор значи и дефинисање даље судбине српства;нашем Драгомиру Брајковићу, који је на примјеру Првог српског устанка зналачки показао како се историја и умјетност код Срба преплићу у својеврстан вид косовски одређеног предања; проф. др Драгољубу Живојиновићу што нас је вратио у вријеме пред сама бурна дешавања 1804. године; нашем торонтском сараднику Радовану Гајићу, што је и овога пута понудио читаоцима свјеж и непатворен поглед на тему коју обрађује; Добрици Ерићу што је и стихом показао шта Српству значи његова прошлост. Текстови свих ових аутора су изворни, раније необјављени, што представља основно уредничко опредјељење "Источника". Драго нам је да смо и овога пута, и овим поводом, и са тако угледним именима, остали досљедни себи. Драго нам је да су се ови аутори одмах одазвали нашем позиву. То доживљавамо као још једно признање нашем листу и нашој издвачкој кући, мада нас лакоћа са којом смо дошли до овако значајних имена овако крупним поводом упућује на мало туробније мисли: да у Отаџбини помало губимо осјећај за овакав начин гледања на прославу 200-годишњице обнављања српске државности.
Овим бојазнима "Источник" се супротставио јасно и гласно изговореном ријечју наведених аутора. Нама је, на уредничком плану, преостало само да те ријечи одјенемо у одговарајуће рухо. Отуд на насловној страни овог броја гуслар. Јер ми одавно знамо: "Манастири и криво гудало, то је наше Српство сачувало". Сваки наш историјски чин, па и овај, самјерен је према том десетерачком, косовском калупу. А на задњој корици вијоре се устаничке заставе из 1804. године. Као подсјећање на те велике историјске дане, али можда још више као у овом времену обновљено знамење из народне пјесме које каже: "Виш' Србије крвави барјаци" рекао је у беседи владика Георгије.
У уметничком делу програма учествовали су госпођа Светлана Стевић, која је, као и увек, дивно и надахнуто певала старе српске песме и драмски уметник Гојко Шантић. Програм је одлично осмислила и водила Зорица Салијевић.
