Пронађена рукописна књига Захарије Орфелина

Ра­де­ћи са ру­ко­пи­сном гра­ђом Би­бли­о­те­ке Срп­ске Па­три­јар­ши­је, у окви­ру пр­ве фа­зе про­јек­та „Ди­ги­та­ли­за­ци­ја, ре­ви­зи­ја и струч­на об­ра­да ру­ко­пи­сног фон­да Би­бли­о­те­ке Срп­ске Па­три­јар­ши­је – са­ста­вља­ње Ин­вен­та­ра ру­ко­пи­са“[1] – пр­ве фа­зе у ком­плек­сни­јем ис­тра­жи­ва­њу ове дра­го­це­не ма­ну­скрипт­не збир­ке – за око нам је за­пао ру­ко­пис бр. 214 ко­ји је у Ин­вен­та­ру крат­ко опи­сан на сле­де­ћи на­чин: „За­шчи­шче­ни­је гре­че­ски­ја цер­кви, сла­ве­но­срп­ски је­зик, 18. век. Па­пир, 927 стра­на, 352х230 мм. Де­ло За­ха­ри­ја Ор­фе­ли­на.“[2] Зна­ју­ћи од ра­ни­је да се у ли­те­ра­ту­ри о Ор­фе­ли­ну на­во­ди ње­го­ва мо­ну­мен­тал­на, кон­фе­си­о­нал­но–по­ле­мич­ка, ру­ко­пи­сна књи­га – Про­тив пап­ства рим­ско­га, за ко­ју се твр­ди­ло да је не­тра­гом не­ста­ла, за­пи­та­ли смо се: Да ли је мо­гу­ће да ов­де реч упра­во о том, за те­о­ло­ги­ју и на­ци­о­нал­ну исто­ри­ју Ср­ба у 18. сто­ле­ћу, ве­о­ма ва­жном де­лу?

До­но­ше­ње упра­во ова­кве прет­по­став­ке олак­ша­ле су две ства­ри. Пр­ва је та, да смо слич­но ис­ку­ство, ово­га пу­та у ру­ко­пи­сном књи­жном фон­ду Му­зе­ја СПЦ има­ли пре де­се­так го­ди­на. При­ку­пља­ју­ћи гра­ђу за пи­са­ње док­тор­ске ди­сер­та­ци­је, у ру­ко­пи­сној збир­ци про­фе­со­ра о. Р. Гру­ји­ћа, на­и­шли смо на је­дан не­и­ден­ти­фи­ко­ван Збор­ник 18. сто­ле­ћа, ка­ко је био опи­сан и на­зван у при­руч­ној књи­зи–ка­та­ло­гу ко­јом су се слу­жи­ли ис­тра­жи­ва­чи. На­ше је ис­тра­жи­ва­ње по­ка­за­ло да је то, у ства­ри, по­зна­ти Спи­ри­до­нов збор­ник, књи­га из ко­је је пр­ве лек­ци­је из бо­го­сло­вља, али и дру­гих на­у­ка, ка­ко при­род­них та­ко и дру­штве­них, у ма­на­сти­ру Хо­по­ву сти­цао мла­ди До­си­теј Об­ра­до­вић. Та се књи­га у на­уч­ним кру­го­ви­ма де­це­ни­ја­ма сма­тра­ла не­ста­лом да би се по­ка­за­ло да је она, у ства­ри, ру­ко­пис бр. 127 Гру­ји­ће­ве збир­ке у Му­зе­ју СПЦ.[3] Дру­га је, опет, та, да ме је ка та­квом ис­тра­жи­ва­њу и за­кљу­чи­ва­њу не­се­бич­но усме­ра­вао мој дра­ги при­ја­тељ и до­бар по­зна­ва­лац Ор­фе­ли­но­вог жи­во­та и ра­да Бо­ри­вој Ча­лић.

О ка­квој је књи­зи, ов­де, у ства­ри реч? Ор­фе­ли­но­ва књи­га Про­тив пап­ства рим­ско­га на­ста­ла је као ре­ак­ци­ја на про­зе­лит­ске ак­тив­но­сти Аустриј­ског дво­ра и Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве ме­ђу Ср­би­ма у 18. ве­ку.[4] Кап ко­ја је пре­ли­ла ча­шу, и до­ве­ла до пи­са­ња ви­ше апо­ло­гет­ских де­ла ан­ти­ка­то­лич­ке ори­јен­та­ци­је, би­ла је про­пап­ска бе­се­да цар­ског ду­хов­ни­ка Ан­то­ни­ја Ру­шиц­ког (ко­га Ми­та Ко­стић по­гре­шно на­во­ди као Ру­жич­ку) О је­дин­ству хри­шћа­на, ко­ју је 4. ма­ја 1773. го­ди­не из­го­во­рио на ми­си у двор­ској ка­пе­ли у Бе­чу.[5] Она је по­сле штам­па­на[6] и де­ље­на пра­во­слав­ним вер­ни­ци­ма Аустриј­ске им­пе­ри­је. Као ре­ак­ци­ју на тај по­сту­пак и Ор­фе­лин је на­пи­сао сво­ју Књи­гу про­тив пап­ства.[7]

Ди­ми­три­је Ру­ва­рац пр­ви, ка­ко се да­ло за­кљу­чи­ти на осно­ву да­ту­ма об­ја­вљи­ва­ња ње­го­вих При­ло­га, пи­ше о овој Ор­фе­ли­но­вој књи­зи.[8] Он, 1911. го­ди­не, бе­ле­жи да се у Па­три­јар­шиј­ској би­бли­о­те­ци на­ла­зи под бро­јем 100 (од­но­сно 108, ту је по­гре­шио Ру­ва­рац, прим. В.В.): „[...] де­бе­ла[9] и ле­по са­чу­ва­на ру­ко­пи­сна књи­га, фол. 921 (са са­др­жа­јем – 927, прим. В.В.) без на­слов­на ли­ста и без на­во­ђе­ња име­на пи­сца са нат­пи­сом на по­ле­ђи­ни – Књи­га про­тив пап­ства рим­ска­го“.[10] Ру­ва­рац је, по­том, Ор­фе­ли­но­во аутор­ство до­ка­зао, из­ме­ђу оста­лог, и по­ре­ђе­њем ру­ко­пи­са по­зна­тих За­ха­ри­ји­них де­ла и ово­га по­ле­мич­ког трак­та­та.[11]

Ка­сни­ју суд­би­ну Ор­фе­ли­но­ве књи­ге опи­су­је М. Ко­стић ко­ји ка­же да је она на­кон Ор­фе­ли­но­ве смр­ти при­па­ла: „[...] за­јед­но са це­лом бо­га­том Ор­фе­ли­но­вом би­бли­о­те­ком књи­жни­ци Са­бор­не цр­кве у Кар­лов­ци­ма, ко­ја је, по­пут про­те­стант­ских спе­ци­јал­них књи­жни­ца у Угар­ској, Ср­би­ма слу­жи­ла у вер­ско­о­бран­бе­не свр­хе.“[12]

Шта се по­сле зби­ло са овом књи­гом? За­јед­но с це­лом би­бли­о­те­ком из Срем­ских Кар­ло­ва­ца пре­не­та је по­чет­ком Дру­гог свет­ског ра­та у За­греб, а на­кон ра­та и по­врат­ка књи­га у Бе­о­град во­ди се као не­ста­ла. По­да­так о то­ме да је Ор­фе­ли­нов ру­ко­пис Књи­га про­тив пап­ства рим­ско­га не­стао, по­ми­ње се по­вре­ме­но у ли­те­ра­ту­ри о Ор­фе­ли­ну на­кон Дру­гог свет­ског ра­та. Та­ко чи­ни и Дин­ко Да­ви­дов. Он је за ову књи­гу, у ру­бри­ци „Не­да­то­ва­ни и из­гу­бље­ни ра­до­ви“ Ка­та­ло­га за из­ло­жбу о Ор­фе­ли­ну, под бро­јем 2, на­пи­сао да се ру­ко­пис: „[...] пре ра­та на­ла­зио у Ми­тро­по­лиј­ској би­бли­о­те­ци у Срем­ским Кар­лов­ци­ма док по­сле ра­та ни­је про­на­ђен. (Под­ву­као В.В.)“[13] Ту ће прет­по­став­ку ско­ро сви ка­сни­ји ис­тра­жи­ва­чи узе­ти здра­во за го­то­во и по­на­вља­ти је у сво­јим сту­ди­ја­ма и тек­сто­ви­ма. Нај­но­ви­ји при­мер овог сле­ђе­ња тврд­њи Д. Да­ви­до­ва је ма­ги­стар­ски рад С. Ћир­ко­вић, ко­ја за Ор­фе­ли­но­ву књи­гу бе­ле­жи да: „[...] је оста­ла у ру­ко­пи­су и до Дру­гог свет­ског ра­та на­ла­зи­ла се у Па­три­јар­шиј­ској би­бли­о­те­ци по­сле че­га ни­је про­на­ђе­на. (Под­ву­као В.В.)“[14]

Ве­ли­ки по­зна­ва­лац Ор­фе­ли­но­вог де­ла Бо­ри­вој Ча­лић је био опре­зни­ји у при­сту­пу овом про­бле­му. Он за Књи­гу про­тив пап­ства рим­ско­га на јед­ном ме­сту пи­ше да је да­нас из­гу­бље­на[15] да би по­том по пр­ви пут увео у раз­ма­тра­ње мо­гућ­ност да ства­ри сто­је дру­га­чи­је, на­звав­ши ру­ко­пис из­гу­бље­ним, од­но­сно мо­жда за­гу­бље­ним. Он до­слов­но ка­же: „Тих го­ди­на Ор­фе­лин је већ мо­рао би­ти за­о­ку­пљен пи­са­њем свог обим­ног, да­нас из­гу­бље­ног (за­гу­бље­ног?) (Под­ву­као В.В.), те­о­ло­шког трак­та­та Књи­га про­тив пап­ства римскаго[...]“.[16]

Си­ту­а­ци­ју ће не­хо­ти­це по­че­ти да раз­ре­ша­ва, од­но­сно да упу­ћу­је ка раз­ре­ше­њу, В. Си­мић ко­ји, на­ста­вив­ши ли­ни­ју ис­тра­жи­ва­ча ко­ји ми­сле да је Књи­га про­тив пап­ства рим­ско­га не­ста­ла, по­ми­ње (ка­ко он ми­сли) дру­ги Ор­фе­ли­нов ру­ко­пис За­шчи­шче­ни­је гре­че­ски­ја цер­кви, за ко­ји бе­ле­жи да се на­ла­зи у Би­бли­о­те­ци Срп­ске Па­три­јар­ши­је под бро­јем 214, и да у ње­му, као и у из­гу­бље­ном ан­ти­ка­то­лич­ком ру­ко­пи­су, Ор­фе­лин: „[...] на сли­чан на­чин по­сту­па по­би­ја(ју­ћи) при­мат папе[...]“.[17] Си­мић на овај на­чин, из­но­си ми­шље­ње да по­сто­је два те­мат­ски слич­на ру­ко­пи­са, што је под­ста­кло на­ша ин­те­ре­со­ва­ња за ову на­из­глед но­ву по­ле­мич­ку књи­гу и до­ве­ло до за­кљу­ча­ка ко­је ов­де из­но­си­мо.

За­хва­љу­ју­ћи ра­до­ви­ма Д. Ру­вар­ца и Т. Осто­ји­ћа ми да­нас мо­же­мо, без сва­ке сум­ње, по­ка­за­ти да је књи­га За­шчи­шче­ни­је гре­че­ски­ја цер­кви у ства­ри Ор­фе­ли­но­во де­ло Књи­га про­тив пап­ства рим­ска­го. На осно­ву че­га? И Ру­ва­рац и Осто­јић су у сво­јим ра­до­ви­ма ди­рект­но на­во­ди­ли ре­че­ни­це и ве­ће од­лом­ке из Ор­фе­ли­но­ве Књи­ге про­тив пап­ства. По­ре­де­ћи те на­во­де са ру­ко­пи­сом Би­бли­о­те­ке Срп­ске Па­три­јар­ши­је бр. 214 уви­де­ли смо да је реч о јед­ном истом де­лу. Шта су, из­ме­ђу оста­лог, за­пи­са­ли Ру­ва­рац и Осто­јић?

Ди­ми­три­је Ру­ва­рац је на­вео да је Ор­фе­лин за­по­чео От­дје­ле­ни­је пер­во­је о пра­вој Цер­кви сво­га де­ла ре­чи­ма: „Пре­жде не­же­ли нач­нем ми ра­су­жда­ва­ти Ру­жиц­ко­га и ње­го­вих јед­но­ми­шље­ни­ков о Цр­кви бља­до­сло­вие, находим[...]“[18] То се на­ла­зи и у ру­ко­пи­су бр. 214.[19] Ру­ва­рац је, за­тим, пре­пи­сао цео са­др­жај Ор­фе­ли­но­вог ру­ко­пи­са. Не­ка од по­гла­вља на­во­ди­мо као при­мер: „[...] 13. Да је Је­ру­са­лим­ска а не Рим­ска Цр­ква ма­ти свих Цр­ка­ва; 241. Да је па­па епи­скоп са­мо рим­ски а не ва­се­љен­ски; 522. О чи­сти­ли­шту; 533 – О ин­дул­ген­ци­ја­ма.“[20] По­ре­ђе­ње са ру­ко­пи­сом 214 по­твр­ђу­је њи­хо­ву исто­вет­ност.[21] По­себ­но нам је дра­го­це­но све­до­чан­ство Т. Осто­ји­ћа ко­ји пи­ше да је на вр­ху „сва­ке ле­ве стра­не Ор­фе­ли­но­ве Књи­ге про­тив пап­ства рим­ска­го [...] за­бе­ле­же­но: ‘За­шчи­шче­ни­је гре­че­ски­ја цер­кви’ [...]“.[22] То се, та­ко­ђе, ис­по­ста­ви­ло као тач­но. Пи­шу­ћи о по­во­ду на­стан­ка Ор­фе­ли­но­вог де­ла, Осто­јић је, ре­кав­ши да је ње­гов циљ по­ле­ми­ка са штам­па­ном бе­се­дом Ан­то­ни­ја Ру­шиц­ког, на­вео 13. стра­ну на ко­јој Ор­фе­лин овог цар­ског ду­хов­ни­ка на­зи­ва „рим­ска­го вла­сто­љу­би­ва дво­ра пре­ди­ка­то­рем“.[23] На на­ве­де­ној стра­ни ру­ко­пи­са бр. 214 сто­је упра­во те ре­чи.[24] Мо­гли би­смо да на­ве­де­мо још мно­го при­ме­ра ко­ји го­во­ре у ко­рист на­ше те­зе али сма­тра­мо да је и ово­ли­ко до­вољ­но.

Из све­га ре­че­ног мо­гу­ће је из­ву­ћи за­кљу­чак да је ру­ко­пис бр. 214 Би­бли­о­те­ке Срп­ске Па­три­јар­ши­је у ства­ри Ор­фе­ли­но­во де­ло Про­тив рим­ског пап­ства. На­ста­ла у те­шким вре­ме­ни­ма за срп­ски на­род и ње­го­ву Цр­кву, ова Ор­фе­ли­но­ва књи­га нај­дра­го­це­ни­ји је при­мер ру­ко­пи­сне[25] про­тив­ка­то­лич­ке бо­го­слов­ске књи­жев­но­сти ме­ђу Ср­би­ма у 18. сто­ле­ћу. Ње­но про­на­ла­же­ње по­ка­зу­је да се о Ор­фе­ли­ну још увек не мо­гу до­но­си­ти ко­нач­ни и де­фи­ни­тив­ни су­до­ви јер се кор­пус ор­фе­ли­нов­ских из­во­ра јед­но­став­но не мо­же про­гла­си­ти де­фи­ни­тив­ним. По­но­во от­кри­ва­ње ове књи­ге, као дра­го­це­ног из­во­ра за ис­тра­жи­ва­ње раз­во­ја срп­ске по­ле­мич­ке те­о­ло­ги­је и по­ли­тич­ке и на­ци­о­нал­не са­мо­све­сти срп­ског на­ро­да у 18. ве­ку пред­ста­вља, си­гур­ни смо, зна­ча­јан до­га­ђај за са­вре­ме­ну срп­ску кул­ту­ру и на­у­ку. И под­сти­цај да још јед­ном, па­жљи­во и без пред­ра­су­да, про­ђе­мо кроз стра­ни­це на­ше ру­ко­пи­сне за­о­став­шти­не, о ко­јој да­нас, на жа­лост, та­ко ма­ло зна­мо.

Проф. др Вла­ди­мир Ву­ка­ши­но­вић