Пророчки револуционар

Поводом 50-годишњице упокојења једног од протестантских ”Отаца Цркве”

Како схватити Карла Барта

Карл Барт (1886–1968) је био један од најзначајнијих и најутицајнијих протестантских теолога 20. века. Са Тилихом, Бултманом, Ебелингом и Паненбергом он чини петозвежђе протестантске теологоје у 20. веку. Професор систематског богословља и етике на универзитету у Вирцбургу, Клаус  Хујзинг објавио је портрет овог револуционарног теолога.  Карл Барт (1886-1968) је унеколико Че Гевара протестаната. Црквени спис из 1934.г. назван ”Barmer theologische Erklärung”, фактички позиционирање евангелистичких хришћана за време тоталитарне диктатуре Хитлерове Немачке, једнозначно носи трагове његовог пера, те се Барт с правом може сматрати његовим spiritus rector. После 1945. г. Барт се изјаснио против накнадног наоружања Немачке и противио се у мањој мери комунистима но што је то чинио против националсоцијалиста.

Барт је био стар-теолог чији је портре био објављиван како на насловној страници хамбуршког моћног и угледног недељника ”Der Spiegel”, тако и на насловној страници Time-Magazin(a). О његовом 80-годишњем рођендану пошта Немачке је издала посебну поштанску марку. Бартова ”Црквена догматика ” (”Kirchliche Dogmatik”) у 13 томова, његов opus magnum, и његов легендарни ”Коментар посланице Римљанима” (”Römerbriefkommentar”) иду већ деценијама у канонску теолошку литературу протестантских теолога. Својим телошким изучавањима вршио је велики утицај у западном богословском свету.

После Првог светског рата под Бартовим непосредним утицајем и њиме инспирисана формирала се ”дијалектичка теологија”, једно од најзначајнијих струјања унутар евангелистичке теологије. Његово теолошко мишљење је у драматичним обрачунима између Цркве и националсоцијализма добило црквено-политичку снагу оријентације историјских димензија. Као учитељ евангелистичке-реформиране цркве Барт је у својој ”Црквеној догматици” представио средишње теме реформатске теологије и даље их развио. Његово дело одсликава посебну сензибилност за проблеме ”модерне” према којој Барт није стајао аверзно, већ се, можда и потцењујући њену снагу, креативно упуштао и уплитао у њене изазове.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)