Прослава јубилеја крштења руског народа (Београд, 9. новембар 2008. године)
Данас је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско- приморски Г. Амфилохије служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице, Подворја Московске патријаршије у Београду. Високопреосвећеном Митрополиту су саслуживали протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Подворја, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, протојереј др Лука Новаковић, протођакон Стеван Рапајић, јерођакон Јован и ђакон Драган С. Танасијевић.
Светој Литургији су, поред сабраног верног народа, присуствовали и амбасадор Руске Федерације у Београду, др Богољуб Шијаковић, министар вера у Влади Републике Србије, академик Матија Бећковић.
Уједно је овим литургијским слављем прослављен и важан јубилеј Руске Православне Цркве - 1020 година од крштења руског народа.
Посебно је радостан догађај био и рукоположење у чин презвитера протођакона Небојше Тополића, дугогодишњег службеника у Канцеларији Његове Светости Патријарха српског. На крају Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је предао на дар икону Светог Доситеја Загребачког и Ваведењског, са честицом његових Светих моштију, која ће бити похрањена у овом светом храму као београдска светиња. Старешина Подворја, протојереј Виталије Тарасјев заузврат је даривао Високопреосвећеног Митрополита панагијом и иконом Светог Владимира Руског. Славље је настављено богатом трпезом љубави на којој је преовлађивала руска народна кухиња.
Крштење Руса: Према извештају руских летописа, државни живот ниче на великом путу "из Варега у Грке", средином IX столећа. Под годином 859. летопис бележи да су северни Словени плаћали данак Варезима, док су га јужни Словени плаћали Хазарима; затим следи белешка о изгнању Варега од стране словенских племена и о великој међусобној борби међу северним Словенима и Финцима. Да би учинили крај анархији, северна словенска и финска племена споразумно реше, да позову Вареге иза мора, нека поновно владају над њима. И заиста, на позив нарочитог изасланства, које рече кнежевима варешким из племена Руса (Русь): "Земља је наша велика и богата, али нема у њој реда; дођите да будете кнежеви и владари наши" - дођоше три брата Рурик, Синеус и Трувор "са родом својим" и постадоше кнежеви код Словена (862.). Након смрти своје браће Рурик остаде једини кнез, те угуши буну новгородских незадовољника, размести "мужеве" по градовима, али изгуби један део своје војске, који се под Асколдом и Диром упути на југ, где су освојили, независно од Рурика, град Кијев на Дњепру (866).
Најзнаменитији догађај био је напад Руса на сам Цариград године 860. године, о ком су сачуване оригиналне проповеди патријарха Фотија. Год. 879. летопис бележи смрт легендарног Рурика, оснивача Рурикове династије, која се средином XI столећа почела делити на више лоза, па је касније (линија Даниловића - потомака Александра Невског) владала у Московској Држави, све до године 1598. Постоје још и сада многобројне руске кнежевске породице, које воде порекло од Рурика.
Рурика је, све према летопису, наследио његов малолетни син Игор, уместо кога је управљао његов рођак Олег (879-912). Олег се уопште јавља са цртама правог легендарног јунака, иако је његово име као "великог кнеза руског", који стоји на челу гомиле других кнежева, споменуто у уговору између Руса и Грка, чија се аутентичност не да оспорити. Олег је освојио читав пут "из Варега у Грке" са Кијевом, где је погубио Асколда и Дира, а сам Кијев назвао је "мајком руских градова" (882). Он је покорио силу словенских племена, па је, према летопису, учествовао и у походу на Цариград (907). Овај је поход, о ком се није пронашло никаквих података код Грка, летопис окитио сјајним песничким подробностима, очигледно позајмљеним из народне песме. Олег је, према летопису и у њему сачувеном уговору из године 907. узео том приликом од Грка велики данак. Овај уговор, такозвани "први", вероватно је у летопису измишљен. Међутим, други уговор из год. 911. представља несумњив превод грчке исправе. У њему су уређени трговачки и правни односи Руса и Грка. Олег је учинио толико јак утисак на савременике и потомке, да су и смрт његову окитили бајком. Причало се, да је Олегу многобожачки свештеник прорицао смрт од његова омиљеног коња, али је после много година умро од уједа змије, која се угнездила у лубањи тога мртвога коња (912). Ова бајка веома је слична са причом скандинавске саге о јунаку Орварду Оду.
Велики кнез Игор (912-945.) познат нам је не само из руских летописа, него и из података које нам пружају страни писци. Из оног што се о њему прича добија се слика једног слабијег и недовољно одлучног владара и војсковође. И за његова времена ипак се кијевска велика кнежевина проширила, иако је велики кнез морао издржавати борбе са суседним племенима и њиховим старешинама. У једној таквој борби побуњени су Древљани убили несрећног кнеза на грозан начин, везавши га за две до земље спуштене брезе, које су га онда растргле. Игор, односно његови одреди, гусарили су по Црном Мору и Касписком Језеру, те извршили два похода на Цариград, од којих се први, благогодарећи употреби такозване "грчке ватре" од стране Грка завршио веома неповољно по Русе. Уговор, који су Византинци и Руси закључили год. 944. сматра се мање пробитачним за Русе, него онај Олегов; занимљиво је, да су у њему споменути Руси хришћани и хришћанска црква у Кијеву. Неки научници чак и самог Игора сматрају као хришћанина, али, држим, без довољног разлога.
Игора је наследио његов малолетни син Светислав (Свјатослав, 945-972.), који је владао и одрастао под туторством и управом кнегиње-матере Олге и војводе Свјенелда. Олга се јавља у летопису, очигледно на основу народне традиције и песме, са цртама "најмудрије жене". Нарочито знаменит његов поход на Балкан, куда су га Грци позвали да сруше бугарску царевину. Светислав је заиста и освојио Бугарску, али се одлучи да тамо и остане. Саградио је град Прејаславец на доњем Дунаву, па је, према летопису, говорио за њ: "Није ми мило да будем у Кијеву, хоћу да живим у Пјераславцу на Дунаву, јер је тамо средина моје земље, јер се тамо скупљају сва блага са свију страна: од Грка злато, свилене тканине, вино и различито воће, од Чеха и Угара сребро и коњи, из Русије крзна и восак, мед и робље".
Светислав је сахранио у Кијеву своју матер Олгу, која се раније, негде око 955. године покрстила у Кијеву, па је год. 957. ишла у Цариград да посети цара и Патријарха (о томе путу имамо две приче: једну у руском летопису, окићену легендарним подробностима о крштењу Олге у Цариграду, о кумовању и просидби царевој и томе слично; и аутентичну причу самог цара Константина Порфирогенита у спису "О церемонијама византиског двора", која пружа лепу културно-историску слику варварске кнегиње на царскоме двору). Светислав је разделио земљу између три своја сина - Јаропука, Олега и Владимира, чувеног потоњег крститеља Руса, па је отишао коначно у Бугарску. Срушивши Бугарску помоћу Светислава и његових Руса, Византија је онда свом снагом ударила на овог за њу врло незгодног суседа, те га је надмоћном снагом победила. О томе су сачувани савремени извештаји, који лепо приказују крваву борбу Руса и Грка.
На повратку у Русију, близу обале Дњепра, Светислав, који је имао малу пратњу, био је ухваћен од Печењега, дивљака, који су се пре неколико десетина година у руским степама угнездили, а потом и убијен. Печењешки кнез направио је себи гозбену чашу од лубање Светислављеве (972.)Између синова Светислављевих, или тачније између њихових кругова, избиле су борбе, које су се завршиле тим, што је прво од руку присташа старијег брата Јаропука погинуо средњи Олег, па је онда (по летопису године 980., вероватније пак 978.) Јаропук био мучки убијен, када је ишао на измирење са братом Владимиром. Сматра се, да је Јаропук био представник хришћанске странке и њених тежња, док се Владимир јавио као заточник многобоштва. Прича се, да је он обновио и чак и развио многобожачки култ у Кијеву, тежећи тим да утврди државну кнежевску власт; било је случајева и људских жртава боговима, па су једном приликом погинули у Кијеву, као жртва тим боговима, хришћани Варези, отац и син. Владимир је водио велике ратове, не само сузбијајући сепаратистичке тежње словено-руских племена, него и освајајући нове пределе (Галицију, све до Карпата), ратујући и са Хрватима (Белим) у Галицији, и са Литванцима и са Бугарима. О начину живота Владимирова, о његовим гозбама, нарочито пак о његовим харемима, које је имао у већем броју, са огромним гомилама жена, причала су се велика чуда. Вероватно, да су те приче јако претеране. Али једно крупно зрно истине свакако се у њима налази: арапски писци приказују руске вође као власнике велике масе робова и као трговце робљем, тако да је и кијевски велики кнез Владимир лако могао имати масу чељади.
Међутим хришћанска странка била је веома јака у Кијеву, па су и везе са Византијом постајале све тешње. Примање хришћанства постало је веома актуелно питање чисто политичке природе. Ондашња Русија била је под разноврсним верским утицајима, али у првом реду хришћанским, са југоистока. Али су се осећали и западни утицаји; зна се да је западна црква имала веза са Кијевом још за време Олгино. Хазари, под чијом су влашћу неко време били јужноруски Словени, беху с пуно јевреја (чак и њихов цар, "каган," био је Мојсијеве вере), као и муслимана. Све ове утицаје летопис је приказао у причи о тобожњем доласку изасланстава разних вера Владимиру и о шиљању с његове стране нарочитог изасланства за обавештење о свим тим верама. Приче су ове обојене врло јаком полемичком бојом у источно-православном и грчком духу, али су створене очевидно доцније, иза год. 1100., јер се у њима Јерусалим приказује као град отет од Јевреја и предат Богом у руке хришћана (алузија на крсташки рат и заузеће Јерусалима од крсташа 15 јула г. 1099.). Међутим, у Византији је избила буна војсковође Варде Фоке против законитих царева. Доведени у тежак положај, цареви Василије II и Константин обратише се на Владимира, те беху помогнути јаким одредом његових војника (Варега). Чим је опасност прошла, изгледа да су цареви погазили услове уговора, и Владимир је, да их натера на извршење тих услова, пошао против њих. Заузео је, након дуже опсаде, град Херсонис тавриски или Корсуњ. После тога дошло је до нових преговора и трансакције: Владимир је примио Христову веру, узео је за жену грчку принцезу Ану, вратио је царевима Крим, па је потом извео и крштење својих Руса. Сви ови догађаји падају у године 987.-989., а прича о њима зачињена је легендарним подробностима, које је летопис узео било из јуначке песме, (мотив добијања невесте снагом оружја), било из побожне традиције (Владимир је био физички изгубио вид, али га је одмах добио натраг чим је ушао у крстионицу). Крштење Руса, сем у Новгороду, свуда је извршено у миру, а имало је великих и политичких и културних последица, иако, разуме се, нису били Руси ни брзо ни дубоко христијанизирани. Питање о томе одакле је Владимир добио јерархију спада у најтеже проблеме руске историографије; постоји веома оштроумна и занимљива хипотеза проф. Присјолкова, према којој је кијевска епископија спадала под охридску архиепископију, и на тај начин Владимир је имао тесне политичке и црквене везе са југословенском државом Самуиловом. После крштења, Владимир се јавља у летопису са цртама веома побожног и милостивог владара. Несумњиво је, да је он пуно учинио за организацију државе и цркве, нарочито за одбрану народа од степских варвара (имамо веома интересантан извештај западноевропског мисионара Брунона о његовој посети Владимиру и путу у јужне степе у циљу проповеди варварима, од којих је Владимир одвојио своју државу врло добро уређеном одбранбеном линијом). Владимиру летопис приписује почетак руског школства, говорећи како он "поче узимати код отменог света децу и давати је на учење писмености; матере пак плакаху као да су деца већ мртва." Владимир је постао најомиљенији јунак руске историје и народне песме, која га приказује као "Владимира, црвено сунашце." У његовој породици, састављеној од синова разног порекла (деца жена многобожачке вере и "Гркиње," т. ј. принцезе Ане), није било слоге. Уочи смрти Владимир се спремао на рат против сина Јарослава, а чим је умро (15. јула 1015. год.) дошло је до покоља у великокнежевској породици; најстарији кнез Светопук дао је заклати своју браћу од Гркиње (Свети Борис и Гљеб). Светопук, везан брачним везама са пољском владајућом кућом и пријатељ пољског кнеза (касније краља) Болеслава Храброг, није се ипак могао задржати у Кијеву. Брат му Јарослав, ожењен норманском принцезом Ингигердом, и ослањајући се на поново позвате нарочито јаке одреде Варега, као и на новгородску војску, победио је Светопука и протерао га је из Русије. Светопук је умро негде у изгнанству, ушавши у историју са надимком "Проклети" ("Окаяный").
