Прослава Недеље Православља у Лондону
Недеља православља је у Лондону литургијски прослављена пред највишим достојанственицима свих православних Цркава.
Тријумф православља је достојно и свечано обележен на вечерњој служби (у недељу, 20. марта) међу православном браћом у руској саборној Успењској цркви Московске патријаршије (67 Ennismore Gardens).
Домаћин је био Архиепископ сурошки Јелисеј, (наследник чувеног митрополита Антонија Блума), а међу гостима су били и архиепископ Васељенске Патријаршије г. Григорије, митрополит Антиохијске Патријаршије г. Силуан, Епископ британско-скандинавски Српске Православне Цркве г. Доситеј, уз присутно руско, грчко, румунско, бугарско, грузијско, антиохијско и српско свештенство, свештенство Васељенске Патријаршије и многобројни верни народ.
На једном месту су били окупљени архијереји, свештеници и верни народ свих помесних Православних Цркава, а хор је певао на грчком, арапском, грузијском, румунском, руском, српском, црквено-словенском и енглеском језику. Била је то права Недеља Православља, не само у историјском и богословском смислу, већ и на сасвим конкретан начин: заједничким молитвеним окупљањем духовних предводника православних цркава у Великој Британији. Овај у руској цркви окупљен свеправославни црквени сабор показао је снагу и лепоту аутентичне хришћанске вере у једном од најважнијих центара западне цивилизације.
Пред очима присутних су се, Божјом Промишљу, широм отварала врата Западног Православља и у свему се осећао васељенски, католичански и универзални дух мисионарског проношења јеванђелске Благе Вести са Истока на Запад. И снага духовности, и лепота православног обреда, и надземаљски сјај богослужбених одежди, и анђеоска лепота икона, и васкрсни смисао отпеваних и изговорених молитви..., све је давало посебан оквир и непоновљиву атмосферу овом јединственом догађају. У сред лондонске гужве и једне од највећих метропола модерног света орила се древна Служба Божија, а наспрам таме секуларизма и безбожништва је распаљена благодатна луча православне светлости Истине.
Иконоборство је у хришћанском Костантиновом Царству побеђено пре тачно 1173. године, али је и те како присутно у нашем времену, шеснаесте календарске године трећег миленијума. Уз њега иде и идолопоклонство (као друго, само наизглед супротно лице исте духовне болести) и зато је толико важно подсећати се дубоког, надисторијског смисла победе Христове вере над погубним порицањем саме њене суштине.
Ову дужност и част, да проповеда пред овим и оваквим аудиторијумом добио је, од свих присутних, свештеник Српске Православне Цркве, протојереј-ставрофор др Лука Новаковић, старешина новоуспостављене српске парохије Светог Василија Острошког у Источном Лондону. И том приликом је, без околишања, подсетио све присутне: -Гнусно иконоборство је тајна безакоња, сатански нихилизам, мрзост опустошења, врата пакла, дух смрти и ништавила, а не само једна јерес. То је хула на Светог Духа и порицање оваплоћеног богочовечанског васкрсног тела, саме поенте вере православне. Иконоборство не признаје да је Господ наш Христос био потпуни Бог и потпуни човек, који се оваплотио од Деве Марије и Духа Светог – и васкрсао у телу... Иконоборачка јерес у себи садржи и све друге најгоре јереси и директно напада на Божију Промисао Спасења човека и света. И због тога - од свих победа правоверја над разним јересима - само је ова победа проглашена ”Победом Православља”... То је и најречитији доказ страхоте иконоборства, ђаволске преваре које није само ”напад на осликавање светитеља и поштовање икона”, већ подмукли удар на христологију и оваплоћеног Богочовека, удар на тело Христово и удар на Цркву... То је поновно распињање Спаситеља, ругање, шибање и забијање клинова у Његово тело – а, све то, наводно, ”у име Христово”...
Др Лука Новаковић је у својој више него занимљивој проповеди (одржаној на енглеском језику, а након кратког увода на руском) објаснио и улогу и непроцењиви значај иконе Богородице Тројеручице коју је у српски народ и историју наше духовности унео управо Свети Сава, наш архиепископ у вечности. Такође је поменуо ону чувену, јавности не толико познату ”пловидбу у Византију” цвета енглеског хришћанског племства, непосредно након битке код Хестингса (када се, 1075. године, 235 бродова упутило на црноморске обале Византијског царства и тамо основало ”Нову Енглеску”), и још много тога једнако занимљивог...
Све ово је било право духовно освежење и више него корисно синергијско преплитање хришћанске историје и богословске мисли, а на начин православља ”српског стила и искуства”. Надамо се да ће отац Лука касније објавити ову своју необично оригиналну и снажну проповед, која је изазвала велику пажњу и братско интересовање свих присутних. Важно је вечне истине говорити увек на нов и свеж начин, у сталном покушају да се дотакне ”ум срца” верног народа, али и свих оних који се налазе на самом прагу вере, у личној потрази за Богом.
Извор: Српска православна парохија Светог Василија Острошког у Источном Лондону
