Прослава Преображења у Колунићу

Како се приближавао овај велики и спасоносни празника у селу Колунићу надомак Бос. Петровца расла су и радосна осјећала Колунићана и Ревеничана. Сви су се трудили да ове године празник Преображења дочекају и обиљеже на посебно свечан и радостан начин. Знали су да је ово један од оних најрадоснијих историјских догађаја који се може десити једној парохији. Разлог томе сигурно је чињеница да је ове година планирано освећење њихове обновљене древне светиње.

И тако уочи Преображења, 18/5.августа о.г. тачно у 17,30 часова пред обновљени храм стиже Њ.Пр.Епископ г.Хризостом којег радосно и празнично дочекује и поздравља свештенство са народон на челу са старјешином обновљеног храма протонамјесником Миланом Перковићем.

Бурна је и трагична историја овог храма, јер је страдао више него било који други храм у Петровачкој општини. Зашто? Зато што је на таквом мјесто и положају да је увијек био трн у оку како Турцима тако исто и њиховим наследницима на овим просторима -усташама и комунистима. Не зна се тачно кад је подигнут, али се претпоставља да је из времена Омер-паше Латаса који је за разлику од осталних босанских везира био свјестан свог српског поријекла и покушавао је да колико-толико олакша живот обесправљене раје. Запаљен је 1876. године- дакле у вријеме босанско-херцеговачког устанка када је од Грмеча до Динаре попаљено 79 цркава. Обновљен је 1879.године- дакле одмах послије Берлинског конгреса. 1941.године усташе су овај храм спалиле, а комунисти су обструисали његову обнову. Прије него ли ће усташе спалити храм Срби су скинули са звоника за њих веома драгоцјено и омиљено звоно које је селу Колунићу поклонио Краљ Петар Први Карађорђевић. Наиме, док је био у Крајини и ратово против Турака као Војвода Петар Мркоњић његов лични секретар био је тада ријетко школован и писмен човјек Петар Мирковић из Колунића. Цјенећи свог крајишког секретара, - његову вјерност и оданост, у знак своје захвалности њему и Колунићу Краљ Петар Први поклонио је његовом селу, односно цркви у Колунићу огромно звоно од 500 кг. Послије Другог свјетског рата па све до 1995/96.године оно је било код колунићке цркве, а онда су га ''ослободиоци'' покрали. Која је тачна његова судбина била тешко је данас рећи, али се намеће логички закључак да су га припадници Петог корпуса муслиманског дијела армије БиХ-не покрали и продали одређеним ''сакупљачима'' црквених звона из Слуња, а ови су даље иста лиферовао ка Сиску, односно Новом Саду.

1995.године Армија БиХ-не - њен Пети Корпус поново је запалио колунићку цркву која је крајем 80-тих година прошлог вијека била дјелимично обновљена и само закровљена.

Повратаком на своја огњишта 1998/99.године и касније Срби Колунића почели су уз обнављање својих домова обнављати и своју цркву. Тек 2004. године доласком на парохију колунићку јереја Милана Перковића почиње свеобухватна и потпуна обнова. 2005.године из Москве је довучено ново звоно и позлаћени крст за звоник - дар г. Стевана (Маркова) Латиновића, из Колунића, иначе запосленог у Москви. Други велики донатори овог храма су г.Дрена Перић и њен син Душко Перић, који су храму даривали скупоцјени гранитни патос, односно предивне икона, рад проф. Лазаравећа из Београда. Посебно треба нагласити велики допринос овој историјској обнови Господина Латиновић Рајка, бившег министра у Влади Репулике Српске, те другог Рајка Латиновића, директора ПКБ-а, као и г. Роквић Маринка великана наше народне музике, иначе рођеног и одраслог управо у Колунићу. Цијенећи њихов велики допринос обнови ове цркве Црквени одбор на чели са г.Владимиром Марићем предложио је да буди и кимови исте и то.г.Душко перић из Диселдорфа и г.Стеван Латиновић из Москве

Говорећи након освећења ове прелијепе цркве Владика Хризостом је инспиративно говорио и вјерном народу као живој Цркви божијој која је данас обновљена и преображена Духом Светим, затим о томе како је ова црква ''знак поред пута'' који је свима сметао, а посебно онима којима је сметао Српски народ на Крајишким просторима. ''Данас се радујмо и веселимо јер смо васкрсли из гроба понижења и уништења. Дивно је данас бити овдје на овом брду- на овом вашем Тавору и узвикнути са ап.Петром 'Господе, добро нам је овдје бити'. Добро је бити у пуноћи благодати божије која се ове вечери излила на све нас, драга браћо и сестре''

На крају своје бесједе Владика је похвалио ревност, труд и залагање о.Милана Перковића и одликовао га чином протојереја.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка