Прослава Сретења Господњег у манастиру Милтону
Светом Литургијом у манастирској цркви и академијом у здању манастирске библиотеке, у недељу, на Сретење, свечано је обележен празник српске државности. Свету Литургију у пуној манастирској цркви служио је настојатељ манастира Светог Преображења протосинђел Василије (Гавриловић). Лепоти богослужења на овај празнични дан посебан печат дало је одговарање епархијског хора „Кир Стефан Србин“ из Торонта којег је предводила Јасмина Вучуровић.
Чланови хора отворили су и програм посвећен Сретењу као дану државности Србије. Уводно слово дао је секретар Епархије канадске др Давор Миличевић и представио госте Сретењске академије: главног беседника Радована Гајића, те глумце Ану и Димитрија Поробића. Изабрани одломци правних списа у избору Ане и Димитрија – од Студеничког и Хиландарског типика Светог Саве, преко Душановог законика, до Сретењског устава, и поетским одјецима српских пјесника на овај део српске историје – надопунили су и илустровали Гајићеву надахнуту и оригиналну визију историје српске државности. Из слова насловљеног „Господње Сретење – Србиново понесење“, које као два темеља српске државности поставља Светог Саву и Свето Писмо, издвајамо овај закључак:
„Држава је царство земаљско и има смисла само ако се отуда без сметње, без поруге, може обраћати Богу; ако се може слободно живети са Богом, у вери у Бога без страха за извесност сутрашњег дана. Дакле ако се из овоземаљског физичког, може увек и несметано бити у нераскидивој вези са небеским, са непролазним, вечним царством Господњим. Само тада било каква друштвено-политичка детерминација, одређеност, законитост, има смисла – била она усвојена, договорена или заповеђена просвећеношћу деспота... свеједно је. Знали су то Немањићи, знао је то цар Силни, а знали су то и окупљени у Марићевића јарузи, у Орашцу у овај дан. Јер, тако, несагориво живе та два документа српске државности: Свети Сава и Свето Писмо. Јер Марићевића јаруга је било и биће, и крстова за Србе никада неће недостајати, али како рече, полазећи, у београдској чаршији на колац, 1814. године, наш добри младић, свети ђакон Авакум: Срб је Христов, не боји се смрти.
Тежак је овај дан, много тога у овом дану, лежи на нашим плећима, и изговореног и више неказаног. Ипак, колико год и како год нам поништавали документе српског постојања и српске државотворности, као и сваком својом часном страдалачком смрћу, када год да је покушавао и када год да покушава Србин да васпостави Сретењску Србију, није то да се прославља Србин или Србија; не чинимо ми то ни данас; ми Срби, и тако, и тада и сада, само славимо Господа јединога. Сва слава само Богу.“
Извор: serborth.com
