Прослава Светог архиепископа Данила Другог у Бијелом Пољу
У цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу 2. јануара 2016. године, на празник Светог Игњатија Богоносца, Светог Данила Другог Архиепископа српског и Претпразништво Рождества, Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Мираш Богавац уз саслужење протојереја Дарка Пејића и јереја Николе Скопљака.
Обраћајући се вјерном народу након прочитаног Јеванђеља, отац Дарко Пејић је подјестио вјернике да се поред Игњатија Богоносца прославља и један од највећих српских архијереја, светитеља и угодника Божјих – Свети архиепископ Данило Други, рођен крајем 13. вијека - немамо ближе податке о мјесту рођења.
“Међутим, све остало послије о његовом животу је велико и славно и дивно. Био је савременик, учитељ и савјетник четворице великих српских владара, Драгутина, Милутина, Светог Стефана Дечанског и цара Душана. Тринаест година је управљао Српском Црквом као њен арихијереј и архиепископ, од 1324. до 1327. године, када се упокојио. Проживио је много тога што је проживио и страдални наш народ, бранио је манастир Хиландар од каталонских пљачкаша и гусара и то не само молитвом и ријечју него и мачем. Надгледао је и пратио зидање Високих Дечана. Сматра се да је то врхунац српске средњовјековне архитектуре, чији је неимар Фра Вито Которанин, који се, када је завршио Високе Дечане, потписао на праг да би се име што прије избрисало. Међутим, не могу се избрисати велика и дивна дјела. Свети архиепископ Данило Други и сам је био неимар. Он је дозидао дио Пећке Патријаршије.
Оно због чега смо се ми између осталог окупили овдје је да се опоменемо и сјетимо да је он прије избора за Архиепископа српског био Епископ хумски, да је столовао у овоме светоме храму, да земља и камен на којем стојимо и наслањамо су света земља и свети камен, јер су га походили и у њему служили, и за свој народ и сво хришћанство Богу се молили, између осталих и архиепископ Данило Други. Он је са краљем Милутином проширио ову цркву, фрескописао и пренио сједиште епископије, будући да је првобитно сједиште било у манастиру Пресвете Богородице у Стону код Дубровника, али због све већег притиска католика на православље пренијето је сједиште у унутрашњост. Он је имао велику борбу најприје са богумилима, а онда и са католицима да сачува чисту вјеру православну. Написао је житија српских краљева и безбројна друга дјела, међутим, није се много тога сачувало, али оно што се сачувало учинило је да српска средњовјековна књижевност уђе у сами врх књижевности тога доба, и постало образац српском народу како се биљежи и чува и памти ријеч Божја. Он је, драга браћо и сестре, творац оне чувене лозе Немањића – родослова, он га је насликао и записао и безброј других чуда и добара које је учинио и чини до дана данашњег и чиниће до краја времена”, бесједио је отац Дарко.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
