Прослава Светог Илије у Милтону
Празник је почео светом Литиргујом коју су служили протосинђел Василије (Гавриловић), протонамесник Александар Црногорац и јереј Марко Радмановић из Ванкувера. Верни народ се окупио у манастирској цркви и молитвом прослављао свог заштитника и великог угодника Божјег. Након свете Литургије служен је Парастос за све који су пострадали чувајући своје крсно име и веру у минулим ратовима. Манастирско имање је било препуно људи који су пристизали из различитих крајева Онтарија. Међу њима су биле разне групације, тако да се на једном крају имања налазио народ из Грузије са својим Епископом Савом, на другом су били наши сународници пореклом из Илијаша, док су на трећем крају херцеговци из удружења „Јован Дучић“ прослављали своју крсну славу.
Сваке године на дан светог пророка Илије, у милтонском манастиру се окупља народ пореклом из Илијаша и околине. Они се на тај начин символично сећају својих нуждом напуштених домова и илијашког храма који је посвећен светом Илији. Поред ручка, разговора и лепог дружења на летњем павиљону, сврха окупљања је и скупљање помоћи за своју велељепну цркву у Илијашу. Нису заборавили свој крај и светињу свога краја. Ове године је прочитано писмо пароха илијашког, јереја Божидара Тановића. Било је то дирљиво писмо упутства и подршке за добра дела. Апеловао је на своју браћу и сестре у Дијаспори да никад не забораве своју цркву и гробље гдје почивају њихови преци. Илијашани су одговорили и ове године својим добрим делом. Скупили су прилично велику помоћ за свој крај и за своју цркву у Илијашу.
Херцеговци су се након свете Литургије окупили у сали манастирског конака. Припремљена је богата славска трпеза за све госте. Крсни колач је освештао протосинђел Василије и онда са кумом преломио по херцеговачком обичају – „хљеб се ломи без ножа“.
Пратећи занимљиве обичаје народа „сербског“ који живи у Канади, игуман Василије, био је инспирисан. Упутио је слово поздрава слављеницима. Упутио је слово дивљења и захвалности. Даровао је своје одушевљење кроз следеће речи:
„Ви сте народ који долази из свете земље Херцеговине. Ту су земљу освештале ноге светога Саве. На њој се примио чокот из благородне лозе Немањића. Чокот свете православне и светосавске вере. Са њега је Бог себи убирао дивне светитеље, какав је на пример – свети Василије Острошки. Бог је на том чокоту нашао и велике песнике Дучића и Шантића. Њихове кораке је наставио Вукашин из Клепаца и зауставио се пред шинама које су га одвезле до јаме јасеновачке – где се вера крвљу сведочила. Светородна је земља Херцеговина. Узећемо само ове четири личности као прототип и образац целе Херцеговине. Василије Остришки је велики молитвеник, подвижник и чудотворац. Он и данас молитвом греје хладне острошке пештере, лечи болесне и теши жалосне. Увек ће се читати Дучићеве и Шантићеве песме јер су пуне љубави и разума. Свети мученик Вукашин из Херцеговине је златни пример ревности за своју веру. Такви као они сте и ви овде окупљени, јер чувате своју веру, језик и обичаје у туђем свету. Није случајно ни то да вас је под своју заштиту узео свети пророк Илија којег данас прослављамо. Њега су анђели уместо пеленама са огњем повијали, и уместо млеком, пламеном су га хранили. Он је имао у себи веру у Једнога и Истинитога Бога као огањ моћну и снажну, а проповедао је језиком пламеним, без страха. Такви су и они који су остављали своје кости по корићким, пребиловачким и многим другим јамама где се вера чувала и сачувала. Те нам мошти наших мученика и данас снагу дају да останемо јаки и опстанемо у туђем свету кроз своје јединство и слогу. Нека нам помогне свети Илија и његова данашња слава, да нам вера буде као огањ и ватра снажна, и да никад не изгубимо своју наду, спасење и вечност. Амин.“
Извор: Епархија кандска
