Прослава Светог Саве у Диселдорфу

Црквена општина Диселдорф, са оцем Данилом Радмиловићем и јерејем Неђељком Ђокићем на челу, торжествено је прославила храмовну славу Светог Саву. Велико присуство младих, фолклор, под руководством г. Павла Аничића и низ рецитација о Светом Сави учинили су ово славље још величанственијим. Славски колач је преломио угледни архијерејски намесник из Вупертала, протојереј ставорофор Јован Марић. Славље су увеличали многобројни угледни гости, а међу њима и конзул Србије у Диселдорфу господин Кошутић.

Слављу су присуствовали и изванредни уметници који раде храм светог Ђорђа Кратовца, професор зидног сликарства на Академији примењених уметности у Београду г. Мирослав Лазовић, са великим тимом стручних сарадника, као и г. Влада Перић, технички сарадник за припрему позадина за зидни мозаик.    

Литургијску беседу је одржао намесник Данило Радмиловић, а на свечаној академији у сали предавање је одржао професор Богословије Светог Саве у Београду г. Горан Раденковић, који је, између осталог, рекао:

„Не треба понављати да је Свети Сава највеће српско име. Свети Сава је човек који је посегао за најдубљим коренима еклисиологије и Цркве остваривши аутокефалну српску Цркву и, попут Мојсија, коначно формирао нацију,  богоизабрани народ у Византијском комонвелту.

Византијски комонвелт је једно од плућних крила, а, као што мудри људи говоре, човек треба дубоко да дише хришћанство са оба плућна крила, јер ће тиме стећи ширину и за друге конфесиије и деноминације, којима је данас потребно разумевање.

Да се потсетимо Христове првосвештеничке молитве - да сви буду једно као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они буду уједињени у једно и да виде да си ме ти послао.

Свети Сава није водио само политику, а и тешко је одредити границу између политичког и духовног, као да је то двоједина стварност, стварност која нас обухвата, јер јесмо грађани овог света, али смо на путу ка царству Божјем. Ми те кључеве данас немамо. Има их Црква Божја. Наиме, свако ко исповеди да је Христос син Бога живога, знамо да му то нису открили тело и крв, него Отац наш који је на небесима.

Свети Сава је наш најврснији први књижевник, али и законодавац. Избегао је низ зборника цезаро-папизма и папо-цезаризма, који су егзистирали у Византији у том периоду, и посегао за Јустинијановим законодавством доневши нам оно што данас зовемо владавином права.

Можда ће из тог кодекса произићи они узорни стихови које видимо у Душановом законику – „Ако цар ми пише књигу против некога или било шта што није у складу са законом, нека судија суди по закону, а не по страху од цара“. Узвишеније речи не можемо чути. Човечанство и данас много пута пренебрегава ову правну премису. Још нисмо превазишли кланове, идеологију, како колективистичку, тако и индивидуалистичку, а треба је тражити у аутентичној црквености, данас угроженој у приличној мери.

Свети Сава нас је Номоканоном увео више него други у орбиту медитеранске цивилизације, оставио нам је завештање да је Тело Христово, то јест евхаристијска, богочовечовенска заједница, много дубља од закона за регулисање међуљудских односа. Саживот у цивилизованом друштву добија свој пуни значај ако је заснован на пријатељству и братству. Право је област у којој су регулисани заштита и право појединаца, ту се материјална добра штите и расподељују према утврђеним нормама; насупрот томе, пријатељство је поље у коме владају несебичност, неприврженост материјалним добрима, њихово несебично дељење, отвореност за потребе ближњег. Овако схваћено, световно пријатељство је најаутентичнији вид примене принципа братства, неодвојивог од принципа слободе и једнакости.

Принцип братства се у модерним и савременим  друштвима не спроводи, пре свега због индивидуалистичких и колективистичких идеологија. Заједница добија чврсте основе онда када тежи свеобухватном унапређењу како индивидуе, тако општег добра; у таквој заједници, правна област се одређује, поштује и доживљава, уосталом и кроз принципе солидарности и посвеђености ближњем.

Правда изискује да се свакоме пружи да слободно ужива сопствена добра и права, и може се сматрати за најмању меру човекољубља. Заједнички живот постаје све хуманији што је у њему осетнија жеља за формирањем једне цивилизације љубави коју нам је заветно оставио Свети Сава, кога ви и свеколики хришћански свет слави као онога који је путовао на нашим просторима без пута и пут љубави Божје се за њим се рађао.

Пут који је он пропутио понегде називамо Савином стопом, Савином каменом и Савиним извором. Тај пут је оно што нас повезујуе у дубљу заједницу.

Овде имамо капелу Светог Ђорђа Кратовца, коју су осликали наши пробудљени уметници, техником мозаика, вечитом техником. Капела која се бели својим складним линијама испуњена је нашим мученицима, а не само нашим српским мученицима, већ мученицима још од времена полемике са култом цезара, мученицима који су се крвљу крстили за нов живот у Христу.

Нису то били само хероји, нити идеалисти... Ти мученици се називају сведоцима Божјим јер су потврдили његов пут, продали све своје, узели крст свој и кренули ка Христу у нови живот. У један, јединствени и непоновљиви живот. Сви данас можемо да се запитамо зашто га оставити и са болом и патњом , љубављу и свим оним што бисмо могли да кажемо као у Бертолучујевом филму „Живот је леп“. Живот и свет јесу лепи, али морамо да знамо и ону Његошеву да „свијет жељи не умије угодити и да крст носити нама је суђено, воскресења не бива без смрти“.

Погледајмо само, молим вас, архитектуру Немањића. Она нам својом западном, каменом романиком и унутрашњом византијском заобљеношћу и присношћу показује да духовност и политика наших царева није била једносмерна, као данас. Знала је та политика да се прилагоди новим приликама и да буде еластичнија, свеједно да ли се радило о униполарном или биполарном свету. Има нечег јако отменог у тој каменој романици. Има нечег дивног, јединственог и топлог у том исихастичком сјају наших цркава византијског стила, од Милутина па све до Лазаревића.

Има нечег лепог и у тим дотицајима ренесансе која благо дотиче наше фреско сликарство које је рађено у обратној перспектви, па се шири као молитва ка трансцедентном, ка небу, ка Богу.

 Свети Сава је био велики измиритељ, теолошки синтетичар, не постоји дубљи теолошки документ свих седам васељенског сабора од његове беседе изговорене српској господи на народно-црквеном сабору у Жичи 1221. године.

 Постоји нека тајна веза у њговом боравку у Трнову. Управо је овде у Деселдорфу капела обогаћена мозаиком, капела Светог Ђорђа Кратовца, гда се из нетакнутих Дечана донет део

 светих моштију Светог Ђорђа Кратовца, који је управо пострадао у Софији, а пореклом је из бугарског града Кратова, који је био српски град.

Та мешавина народа и њихова коегзистенција доносила нам је креативност, отвореност, али много пута и мучеништво, јер државни разлози Отоманске империје нису имали смисла за различитост.

Потребно је препознати знаке у времену. Учинити видљивим својим животом Бога на земљи. Свети Ђорђе Кратовац је то својим животом и крштењем, као новим рођењем, и потврдио. Ничег лепшег нема од тога да човек положи живот свој за друге, а уколико постоји велики  број несебичних људи до последње ћелије свог бића, до последњег атома међу њима и не само међу њима, сигурно је један од великана Свети Сава. Он је после доласка врло брзо стекао знатан углед у космополитском свету Атоса. Касније ће му се придружити и српски жупник Немња. Сусрет између оца и сина у Ватопеду описали су са тихим достојанством Сава и Стефан, са религиозном топлином Доментијан, а са лирском осеђајношћу Теодосије.  Долазак моћног и славног српског  владара као смерног молиоца изазвало је изгледа сензацију .

Поклоник, путник, монах, Божји човек, светитељ који је као испосник, исповедник, а богме и мученик, допро тамо где се не допире ни крилима.“