Прослављена манастирска слава у Горњем Жапском
Тропар гл. 4.
Добар бој си војевао првомучениче Христов и Апостоле, и изобличио си безбожност мучитеља, каменован си од руку безаконика, а примио си венац из Деснице одозго, Бога си молио вапијући: Господе, не прими им ово за грех.
"Стефан је био први од седам ђакона, које Апостоли рукоположише и поставише на службу око помагања сиротих у Јерусалиму и први хришћанин који је страдао за Господа. Осим данашњег, Црква је Светом Стефану посветила још два празника који се прослављају 28. септембра (Обретење моштију) и 9. јануара (Мученичка смрт), по грегоријанском календару.
Светог Стефана су много поштовали Срби у средњем веку. Сматран је заштитником средњовековне српске државе и династије Немањића. Аналогија између значења имена Стефан (од грч. стефанос – венац) и круне као истакнуте владарске инсигније, могла је утицати да се већ врло рано ово име узме за титуларно име српских владара (жупана, великих жупана, краљева, царева)."
У манастиру Светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском, већ традицонално, поводом прослављања манастирске славе, Преноса моштију Светог Стефана, 15. августа 2015. године, окупио се велики број верника из Епархије врањске и других крајева Републике Србије.
Празнично бденије уочи празника служио је Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије уз саслужење протојереја-ставрофора Станисава Петрушевића, архијерејског намесника пчињског и синђела Методија (Марковића), намесника манастира Светог Николе у Врању, те бројног монаштва и благочестивог народа.
Сутрадан, на дан празника, Свету Литургију Епископ Пахомије служио је уз саслужење високопреподобног архимандрита Јефимија, игумана манастира Јошаница, свештенства и монаштва Епархије врањске, а појале су монахиње манастира Светог Стефана и Светог Прохора Пчињског, те бројни верници.
По завршетку Свете Литургије обављен је трократни опход око цркве, а Епископ Пахомије извршио је резање славског колача и обратио се присутнима пригодном беседом. Овогодишњи кум славе био је г. Богослав Мирковић, са породицом из Врања.
Сестринство ове свете обитељи, на челу са игуманијом Јефремијом, за све присутне приредило је трпезу љубави, уз несебичну подршку и помоћ Града Врања, Војске РС – припадника 4. Бригаде копнене војске у Врању, МУП-а РС – одреда Жандармерија, Пекаре «Локи» из Врања, «Леон Кондиторс» д.о.о. Врање, Црвеног Крста из Бујановца, Предузећа «Рото папир» из Врања и бројних верника из Врања, Бујановца, Клиновца, Вртогоша, Лопардинца, Карадника и Дубнице. Свим добротворима велика благодарност, а Свети првомученик и архиђакон Стефан да њима и њиховим породицама буде молитвеник и заступник пред Престолом Божијим.
Историјат манастира
Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана налази се надомак села Горње Жапско, двадесетак километара од Врања. Писани извори сведоче да је манастирска црква, на темељима старе, средњевековне, обновљена у време кнеза Милоша Обреновића, митрополита Петра (Јовановића) и епископа нишког Григорија, 1843. године. Само неколико километара удаљен од Ристовца, некадашње границе са Турском, манастир је до ослобођења, 1912. године, имао значајну стратешку и мисионарску улогу.
Почетком двадесетог века у њему је основана Псалтирска богословија или Верско-учитељска школа, у којој се школовало око четрдесет свештеника. Из једне од многобројних свештеничких породица у Горњем Жапском, потекао је и један од наших највећих богослова, молитвеника и проповедника двадесетог века, недавно прибројан лику светих – архимандрит Јустин (Поповић). Његов деда, поп-Алекса, као сеоски парох опслуживао је и манaстир Светог Стефана, тако да је и мали Благоје, потоњи преподобни отац Јустин, своју богочежњиву душу напајао на источницима ове светиње.
Тридесетих година двадесетог века у овој светињи уточиште је нашао белогардејски капетан Николај Софроњицки, који се десетак година са помена вредном љубављу старао о манастиру. Током Другог светског рата, манастирски конак је запаљен од стране Бугара.
Године 1953. у манастир Светог Стефана долази сестринство на челу са мати Иларијом. Суочене са бројним тешкоћама током првих, послератних година, монахиње су напустиле ову светињу на југу земље 1959. године, и раселиле се по другим манастирима широм Србије. Тада је ова светиња потпуно опустела.
Залагањем свештенства пчињског намесништва, на састанку од 19. маја 1992. године у манастиру Светог Стефана, донета је одлука о обнављању цркве и манастирског конака. Доласком владике Пахомија на катедру Богом спасаване Епархије врањске (августа 1992. године), као и некадашњег игумана хиландарског, сада упокојеног архимандрита Пајсија за клирика исте, залагањем локалног свештенства и верника, многих предузећа и појединаца, започета обнова манастира Светог Стефана активно се наставља. Било је тешко одлучити се одакле започети: прокрчити пут, обновити полусрушену цркву, звонару, сазидати конак, увести струју, ископати бунар… Али, уз помоћ Божију, благослов светог Стефана и свесрдно залагање свих оних који су заволели ову светињу, манастир је полако почео да сија својим новим сјајем. Већ почетком 1994. године, доселило се младо сестринство на челу са игуманијом Јефремијом. Сада овде живи седамнаест сестара, које се својим скромним прегнућима труде да ову малу, али тако лепу светињу на самом јужном бранику наше домовине очувају и украсе, да започету духовну и материјалну обнову наставе. Изградња манастирске гостопримнице започета је августа 2014. године.
Сестринство манастира Светог Стефана се бави иконописом. Негује се древна византијска традиција јајчане технике. Уметности византијског иконописа, монахиње су се научиле у Грчкој.
Осим тога, сестринство се бави и превођењем и издавањем дела старца Пајсија Светогорца, за шта има благослов и писмену дозволу манастира Светог Јована Богослова, Суроти, као носиоца ауторских права. До сада је из штампе изашло десет наслова.
Активно ради и столарска и дуборезачка радионица.
У овој светињи се негује традиција византијског појања.
Извор: Епархија врањска
