Прослављена слава ранохришћанског храма Свих Светих на Великом Пијеску код Бара

Црквена заједница узрасла посљедњих година на храму Свих Светих на Великом Пијеску код Бара 26. јуна 2016. прославила је славу овог древног храма. Литургију су служили игуман Цетињског манастира архимандрит Методије Остојић, игуман манастира Подмаина Рафаило Бољевић, барски парох протојереј Јован Пламенац, свештеник у цркви Свете Тројице у Земуну Мирко Ранисављевић и надлежни парохијски свештеник Александар Орландић.

Кумови славе били су породице предсједника Одбора за изградњу храма Свих Светих инж. Николе Смоловића, благајника овог Одбора инж. Василија Мартиновића и одборника у Скупштини општине Бар Сава Вујошевића. Кумство славе 2017. године преузеле су породице Јелке Јовановић из Смедерева и Првослава Дашића из Бара.

Ранохришћански храм Свих Светих на Великом Пијеску код Бара

Велики Пијесак се налази поред једне од важнијих римских комуникација кроз провинцију Превалис, а која је повезивала Салону, Нарону Акрувијум, Вицинум, Будву, Скадар и даље, Драч и Виа Егнацију. Овај пут је дијелом ишао данашњом старом цестом Бар–Улцињ, пролазећи кроз области Мркојевића и Анамала и избијајући на данашњу албанску границу. Осим за потребе трговине, овај правац је свакако кориштен и у војним експедицијама.

Тешко је оспорити мишљење и о проласку првих хришћанских учитеља, још од апостолских времена, кроз ове просторе, као и о њиховом веома раном присуству унутар градова и латифундијских имања који су се пружали дуж обале Превалиса. Прије Миланског едикта још у тајности, а након њега на већ неколико стољећа припремљеној основи, овдје настају епископије, а касније и митрополијска сједишта. Хришћанска заједница на Великом Пијеску саградила је, или адаптирала, кућу (домус еклесију, ораторијум) за своје вјерске обреде, већ крајем 3. вијека (свакако у првој половини 4. вијека). На њеним остацима подигнуте су двије цркве, од којих је она из 6. стољећа више пута обнављана, све до око 11. вијека.

Први који је писао о цркви на Великом Пијеску био је учитељ Љубомир Булатовић. Он је 1914. године спровео мања истраживања и објавио их је у тексту „Извјештај о стању цркава у Мркојевићкој капетанији“. О постојању остатака црквене архитектуре на овом мјесту писао је и Андрија Јовићевић. Црквиште на Великом Пијеску описао је и Ђурђе Бошковић у монографији „Стари Бар“, из 1962. године.

Током археолошких истраживања измeђу 2002. и 2005. године, које је организовала Барска црквена општина, откривено је да се не ради о временски јасно детерминисаном објекту, већ је постепено откопавање културних слојева показало комплексност градитељских фаза, које су се низале једна за другом у дугом временском периоду. Током ископавања, констатовано је постојање три главне фазе, као и неколико интервенција, презиђивања и преправки. Данас су видиви остаци велике цркве са полукружном апсидом, наосом и припратом, али се у маси откопаних зидова крију претходне фазе.

Издвојено је девет начина зидања, који одговарају одвојеним хронолошким фазама.

На почетку, био је саграђен правоугаони објекат, ораторијум. Касније фазе су настајале сукцесивно, дограђивањем уз централни простор, са западне и источне стране. Сјеверни и источни зидови ове фазе су скоро потпуно разграђени, што свједочи о насилном рушењу, док је остале дјелове могуће пратити на основу врло квалитетног зидања очуваног на појединим мјестима и до метар висине.

На темељима касноантичког здања сазидана је црква димензија 17,3 х 6,4 м, која је задржала претходну оријентацију. Градитељ је искористио постојеће зидове са јужне и западне стране, али је сузио храм за 1,8 м, што је урађено како због нове архитектонске концепције, тако и због статичких разлога.

Црква из 6. вијека је насилно порушена и њени архитектонски елементи су искориштени за обнову храма у 9. вијеку, или нешто касније.

Обновом олтарског простора јавила се потреба и за новом преградом. Међутим, у овој фази прилике су биле сиромашније, што се најбоље сагледава на основу реконструкције изгледа иконостаса, направљеног од лаке дрвене конструкције.

Пронађени експонати

Током истраживања црквишта на Великом Пијеску пронађен је извјестан број експоната који се хронолошки опредјељују у шири временски период, од 4. до 9. вијека и касније. Највећи број припада уломцима керамике пронађеним у простору припрате, наосу и у сондама око грађевине. Материјал је углавном веома уситњен, без могућности да се направи нешто шира типолошка слика. Ови налази могу се подијелити на: фрагменте амфора, финих посуда и фрагменте грубо рађених кухињских лонаца. Највише уломака, на које отпада 67% од укупног броја керамичких предмета, припада амфорама.

Пронађено је неколико ситних фрагмената жижака, карактеристичних за период 2–3. вијека.

Камена пластика на Великом Пијеску је оскудна и лоше очувана. Тако мали број комада каменог намјештаја указује да је одавде ипак однијето оно што је имало јасно клесане хришћанске мотиве.

Најзначајнији метални налази су гвоздени крстови. Крстови су откопани у линији испред олтара. Пронађен је и један минијатурни сребрни крст.

У гробу у припрати цркве пронађен је мали гвоздени нож.

У припрати је пронађен и добро очувани гвоздени косијер. Косијери се често јављају на рановизантијским локалитетима.

Стакло је веома ријетко; превлађују фрагменти кандила од полумутног жућкастог стакла.

Пронађено је четири комада касноантичког новца и један новчић који се веже за период владања византијског цара Јустинијана.

У слоју из IV вијека пронађен је римски жрвањ, са урезаним крстом. То је један од најзначајнијих хришћанских археолошких налаза у Црној Гори. Врло је могуће да се ради о најстаријем сакралном споменику културе на Истичном Јадрану, и једном од најстаријих на Медитерану.

Пронађено је и више гробова. Најзначајнији су, свакако, онај у олтару (мало је цркава у којима је неко сахрањен у олтару) и онај на којем је подигнут сјеверни зид цркве. Рани хришћани су цркве подизали над моштима мученика, и сасвим је извјесно да је и у гробу под зидом цркве на Великом Пијеску нама непознати мученик. Такође, и у олтару је, засигурно, сахрањена нека изузетно значајна личност Цркве тог доба, врло вјероватно нама непознати свештеномученик. У историји Цркве, многи светитељи су се пројављивали вјековима након своје земне кончине.

Уз сјеверни зид наоса пронађена је гробница са веома мало костију дјетета и старије особе. По свему судећи, ради се о секундарној сахрани, гдје су кости донешене са неког другог мјеста.

У сјеверозападном углу припрате откопан је гроб са тијелом дјечака, поред чије лијеве карличне кости је, окачен о каиш, пронађен мали гвоздени нож.

У југозападном дијелу наоса откривени су остаци правоугаоне конструкције. Све указује на могућност постојања неког надземног ктиторског гроба, можда саркофага.

Положај

Ранохришћански локалитет Вeлики Пијесак налази се на око 6 км јужно од Бара, испод магистралног пута који води према Улцињу. То је блага морска увала коју затварају два клинасто истурена рта: Мерет са јужне стране и већа кречњачка хрид Понтица са западне. На овом уском приобалном простору, са релативно плодним пољем окруженим суптропским растињем и оштрим кречњачким падинама, налази се увала и плажа Велики Пијесак, која је дугачка 298 и широка 28 метара, са укупном површином од 8.046 м². Плажа је настала абразијом бујичног потока Синтин (ријека од Синтине, од Свете Катарине – у атару Равањ, изнад увале Велики Пијесак, налази се православна црква Свете Катарине, по којој је овај поток добио име), чије је корито усјечено само неколико метара од локације археолошког локалитета, саграђеног на мјесту гдје се завршава кречњачка падина са југоистока. Данас је овај простор окружен новосаграђеним угоститељским објектима.

Само црквиште је код околних мјештана било познато под називом Рудине, које се изводи из веома старог и препознатљивог појма, увијек повезаног са рушевинама. У усменој традицији села Равањ, сачувано је вјеровање да је овдје постојало велико насеље, „са крововима који су се додиривали, тако да се могло прескакати са једног на други“.

Литургијска заједница и обнова храма Свих Светих

Од првог дана (15. јула 2002. године), када је Барска црквена општина организовала рашчишћавање терена на којем су остаци ранохришћанског храма на Великом Пијеску, ту се пројавила благодат која је окупљала и старо и младо, неријетко и по августовским врућинама, те киши и мразу, као у првим вјековима, када су организоване хришћанске заједнице дуж путева којима су пролазили апостоли и њихови ученици.

На крилима те исте благодати, од љета 2008. године на храму Свих Светих редовно се служи Литургија, прво на остацима храма, а када су почеле кише и хладноће, у оближњој бараци, коју су археолози током ископавањâ користили за чување алата и одлагање ископаног материјала.

Већ исте зиме, барака поред храма је преуређена у привремену цркву. У прољеће и љето 2012. године промијењен је кров на бараци, дограђени су јој звоник и припрата. Материјал је купљен прилозима вјерног народа, а све радове обавили су вјерници који редовно долазе на Литургију, а међу којима су инжењери и занатлије разних струка.

На храму Свих Светих се тако, спонтано, уобличила дивна литургијска заједница коју чине локални вјерници, вјерници из Бара и околине, али и туристи који јој се прикључују док су на Великом Пијеску. Посебну драж животу ове заједнице удахнули су Руси који живе у околини, као и они који ту дођу само љети. Духом словенског јединства одише и сама Литургија на храму Свих Светих.

Ускоро би требало да почне обнова старохришћанског храма на Великом Пијеску, који порушен лежи око хиљаду година.

Извор: Митрополија црногорско-приморска