Протојереј Александар Шмеман: Победа прогута смрт

Христос васкрсе! Још једном нам је дато да доживимо овај Празник над празницима и ово Славље над слављима! Још једном нам се даје да у себе примимо Радост којој нема равне на овој земљи, да примимо Светлост која се ни са чим упоредити не може! Да осетимо, да видимо, да познамо оно што, по речима Апостоловим, око не виде, ухо не чу и што не дође у срце човеково, а што је Бог припремио за оне који Га љубе (1 Кор 2, 9).

Ево, долази пасхална ноћ! Ноћ у којој нема никакве лажне светлости, када је све погружено у таму, и када све, чини се, одговара оном мраку који царује на земљи. И то се понавља сваке године, током две хиљаде година, сваку ноћ када се сабирамо /у пасхалну ноћ/ у храму Божијем. И у храму је, такође, мрачно. На средини храма стоји Гроб са мртвим Страдалником. И чује се тихо појање жалосних погребних песама. Нико нам ништа не каже и не објашњава: нема никакве пропаганде, нема громких речи, нема утехе. Али, ми не очекујемо никакве људске речи и доказе, јер они ионако никада и ништа нису доказали. И излазимо из храма са свећама у рукама. Како је само слаба, како је треперава та светлост! И како је мало светлости у том, у таму погруженом, свету!

Опходимо три пута око храма и долазимо до затворених двери. Исто тако су, једном у давнини, жене-мироносице дошли до Гроба и питале се: Ко ће нам одвалити камен од двери гробних?, јер тај камен беше веома велики.

И пред нама данас стоји исти тај камен веома велики – камен неверја, камен „овога света“ који ни у шта не верује, који живи од данас до сутра, света у коме тријумфују само насиље и страх.

Камен је наваљен на двери, двери су затворене и ветар покушава да угаси трепераве пламичке свећа... Шта ми уопште можемо против тог васионског мрака, васионске пустоши, ми, малено сабрање људи, које нико не признаје, над чијом вером се овај свет изругује и подсмева?

Ко је доживео тај тренутак ћутања, сумње и маловерја, ту, пред затвореним дверима, пред тим вечним каменом, тај зна о чему говорим. И, гле, глас старога свештеника изговара само две речи, исте речи: Христос васкрсе!

Само две речи! Ни објашњење, ни доказ! Тај глас само саопштава и објављује: Христос васкрсе! И душа прима те две речи, и срце прима те две речи, и оно што је најдубље и најистинитије у нама прима те две речи. И, гле, одступају од нас и та ноћ и то ћутање, и двери храма се отварају, и ми ступамо у ликовање Пасхе, и познајемо познањем несумњивим и неоспоривим да се још једанпут, на наше очи, савршила победа. Победа над злом, победа над тамом, победа над мржњом, победа над страхом, победа над смрћу.

(... )

Устаће мртви и обрадоваће се они који су у гробовима. Како громко звуче ове речи! Како ликујуће и победно – као обећање и као виђење, већ сада, онога што ће тек доћи! – оне одјекују кроз позну ноћ Великог петка, када кроз мрак и жалост Гроба, Крста и Плаштанице почиње постепено да просијава светлост наступајуће и нарастујуће Пахе. Исто тако се и у најдревнијем хришћанском исповедању вере, Апостолском Символу вере, једноставно тврди: Верујем у васкрсење тела.

Када се Христос, после Свога Васкрсења, јављао преплашеним и разбежалим ученицима, они су, по речима Евангелија, мислили да виде привиђење. Али, Христос им је рекао: Не бојте се, Ја сам. Додирните Ме, и уверите се у то, јер привиђење нема тела. И потом је Он узео храну – хлеб и рибу – и јео пред њима (в. Лк 24, 36-43).

Са проповеђу Васкрсења (Христовог) апостоли су кренули из Јерусалима и то Васкрсење из мртвих су проповедали на све четири стране васелене. И они који су благовест апостола прихватили као своју, примили су и ту веру, ту радосну новост, ту благовест Васкрсења, и у њој су се радовали и њоме су живели. А то је за тадашњи свет била нечувена и апсурдна проповед. Тај свет је некако још и могао да, на једвите јаде, преко воље, поверује у бесмртност душе, али за њега је васкрсење тела представљало потпуну бесмислицу. Када је свети апостол Павле о томе говорио у Атини, у самом средишту тадашње јелинске мудрости и просвећености, философи коју су га слушали, најпре су га исмејали па онда отишли, рекавши му: Добро, о томе ћемо слушати сутра (в. Дап 17, 32).

Но, ја се не бојим да кажем да је и данас, готово две хиљаде година после оснивања Хришћанства, тешко и готово немогуће да човек прихвати ту проповед, да схвати да управо на тој проповеди стоји односно да без ње пада само Хришћанство. Да, ми празнујемо Васкрс. Да, нешто се, без сумње, дешава у нама и са нама, сваке године када чујемо како се кроз ноћну тишину пролама јединствени усклик: Христос васкрсе!, праћен јединственим одговором: Уистину васкрсе!

Но, ако се тада, чак, и замислимо над смислом свега тога што празнујемо у васкршњу ноћ, суштина онога чему се радујемо, разлог због чега се радујемо, као и значај који та радост има за мене лично, за нас, ипак, као да остају некако магловити и несхвативи...

Васкрсење тела – шта је то? Где је тело, оно које се распало у земљи и вратило у то тајанствено кружење природе? Шта ће нам уопште тело у том тајанственом за нас, онстраном духовном животу? Зар нас философи и мистичари свих времена нису научили да је позитивни смисао управо у томе што нас она ослобађа од те, како су говорили, „тамнице тела“, од те сталне зависности од материјалнога, физичкога и телеснога, чинећи нашу душу потпуно лаком, лепршавом, слободном и духовном?

Но, можда ће нам се ова питања појавити у новом светлу ако се мало дубље замислимо над самим појмом тела. Не апстрактно, не спекулативно-философски, веч, да тако кажемо, опитно, ако се, другим речима, замислимо над питањем учешћа и места тела у нашем животу, у моме животу.

С једне стране, наравно, потпуно је чигледно да је тело свакога од нас оно што је промениво и непостојано. Научници-биолози су израчунали да се све ћелије које чине наше тело, без изузетка, мењају сваких седам година, те да, на тај начин, у физиолошком смислу, ми сваких седам година имамо ново тело. Према томе, оно тело које се на крају мога живота полаже у гроб, није ништа више „моје“ тело од свих оних мојих „претходних“ тела. У крајњем исходу, тело свакога човека није ништа друго до његово ваплоћење у свету: тело је, с једне стране, облик моје зависности од света, а са друге, облик мога живота, мога делања у свету.

Тело је, у суштини, мој однос према свету, према другоме: моје тело је тело као општење и као узајамност. Све, потпуно све у телу, у човековом организму саздано је ради те узајамности, ради тог општења, ради тога „излажења из себе“. Није случајно, наравно, што љубав као највиши облик општења управо у телу находи своје ваплоћење. Тело је оно што види, што слуша, што осећа и, на тај начин, што ме изводи из самоће мога „Ја“.

Али, онда се, можда, мора рећи и обрнуто: није тело тамница душе, већ је тело – слобода душе, јер тело је душа као љубав, душа као општење, душа као живот, душа као кретање. И зато душа, губећи тело, одвајајући се од тела, у суштини, губи живот, умире, чак, и ако то умирање душе није потпуно ишчезнуће, већ успење или сан.

Но, заиста, сваки сан, а не само сан смрти, јесте извесно умирање организма, јер у сну спава и не дејствује управо тело и тада /за човека/ нема живота, осим оног призрачног и нестварног, нема ничега осим сна. Ако је тако, онда Хришћанство – када говори о оживљавању тела – не говори о оживљавању костију и мишића ка таквих, јер су и кости, и мишићи, и сва материја, и све ткиво нашега света састављени тек од неколико основних елемената и, у крајњем исходу, од атома, а у атомима нема ничег специфично личнога, ничега вечно мога.

Хришћанство говори о обновљењу живота као општења, оно говори о оном телу духовном које смо ми сами током читавог свог живота саздали себи љубављу, бригом за другога, општењем, излажењем из себе. Хришћанство не говори о вечности материје, већ о њеном коначном одуховљењу, о свету који ће поново постати тело човеково, а то значи – живот и љубав човекова; о свету који ће потпуно постати приопштење Животу.

Култ гробаља и споменика није хришћански култ, јер се у хришћанској Благовести не ради о растварању у природи дела материје која је некад била тело, већ о васкрсењу живота у свој његовој пуноти и целовитости, који су остварени љубављу.

У томе је смисао Васкрса, у томе је коначна сила и радост Хришћанства: Победа прогута смрт (1 Кор 15, 54).

(... ) Пасха није само успомена на догађај који се једанпут збио у прошлости. Пасха је стварни сусрет у срећи и радости са Оним Кога смо срцем одавно упознали и срели као Живот и Светлост која обасјава све. Пасхална ноћ сведочи да Христос јесте Живи и да је Он са нама, и да смо ми живи и да смо са Њим.

Превео Матеј Арсенијевић