Књига протојереја Георгија Флоровског на српском
Протојереј Георгије Флоровски, Екуменизам, књига прва: догматске теме, са енглеског превео протођакон Радомир Ракић, Бијељина 2019, 307 стр.
Ове године је у издавачкој кући „Синај“ Епархије зворничко-тузланске објављен I том књиге „Екуменизам“ оца Георгија Флоровског. Премда су неки текстови из ове књиге били познати нашој читалачкој публици, они се сада појављују у новом, неупоредиво стручнијем преводу, читљивијем и у синтаксичко-стилистичком погледу.
Преводилац је доказани прегалац на пољу теолошке филологије, протођакон Радомир Ракић, који је нашој стручној богословској јавности познат и као аутор двотомне „Библијске енциклопедије“. Протођакон Ракић је, када је реч о поновном превођењу оних текстова Георгија Флоровског који су били доступни на српском језику, отклонио многе незанемарљиве грешке које су постојале у преводима ранијих преводилаца. Преводећи са енглеског изворника, преводилац је уложио велики литерарни труд како реченице у српском преводу Флоровскове књиге не би биле само пуки филолошки аналогон реченица из изворника. Како у нашем црквеном издаваштву нема много добрих примера овакве преводилачке праксе, потребно је истицати добре примере. У овом случају, када је посреди преводилачки подухват Радомира Ракића, реч је о тексту који млађим преводиоцима може послужити као узор. Не мање признање треба одати епископу зворничко-тузланском Фотију, који је још у Епархији далматинској осмислио и покренуо, са својим сарадницима, веома запажено издаваштво, и са неумањеним прегалаштвом наставио и као епископ зворничко-тузлански.
Књига Георгија Флоровског представља збирку његових студија, чланака и обраћања поводом разних црквено-теолошких питања. Све теме, пак, обједињује примарно еклисиолошка оптика из које се проматрају и питања екуменизма. Не мање актуелна него у време када је написана, ова збирка и данашње православне теологе и вернике православних Цркава упућује како на велики значај теме екуменизма, тако и на озбиљан богословски приступ овој тематици, који не би требало да има пуки социјални карактер. Писац предговора за српско издање Мирко Сајловић подсећа на то да је Флоровски био учесник многобројних конференција Светског савета цркава, не пледирајући никада за надконфесионални приступ овој важној проблематици. Напротив, писац студија о проблематици екуменизма одбијао је концепт својеврсне „Над-Цркве“ или „Супер-Цркве“.
Књига „Екуменизам I“ састоји се из шест поглавља. Први део посвећен је питању поновног уједињења и тешкоћама с тим у вези. Споменуту тешкоћу о. Георгије Флоровски види и у друштвено-политичким антагонизмима који су владали у минулом веку, а који су добрим делу и данас на снази. Писац то време назива временом напетости и у циљу пластичног представљања свога времена посеже за сликовитом органском метафором Арнолда Тојнбија, који говори о расколу у телу друштва. У овом поглављу Флоровски предузима и имплицитну критику либералних теолошких тенденција у Православној Цркви, критикујући позиције догматског минимализма. Како подела међу хришћанима има првенствено догматски смисао, по Флоровском, отуда се она не може превазићи уљудношћу и братском љубављу.
Штавише, према аутору књиге о екуменизму, настанком екуменског покрета постале су поделе и тешкоће још видљивијима. У том смислу, аутор реферира врло опсежно на чувену конференцију у Единбургу из прве половине прошлога века. Критички се осврћући на неке извештаје са конференције, Флоровски излаже критици и антиисторијски и антибогословски став појединих учесника. Сличну критику је поновио и у свом говору на Првој скупштини Светског савета цркава у Амстердаму 1948. године. Флоровски, наиме, увиђа оно што је и данас на снази: да јединство међу хришћанима врло често постоји у споредним питањима (indubiis), док нејединство влада у оним преко потребним (innecesariis). Одбијајући стратегију секуларног карактера као средство за постизање јединства, аутор пледира за богословски консензус као кључ јединства.
Дотичући се суштинских еклисиолошких питања, Флоровски отвара друго поглавље своје књиге. Он уз опрез приступа максими светога Кипријана Картагинског о томе да су канонске границе Цркве уједно и њене харизматске границе. Иако практичне импликације овог става светог Кипријана Црква, по Флоровском, Црква није прихватила (па тако Православна Црква признаје крштење „расколника“), не следи да је Кипријанов став за одбацивање. На овом месту Флоровски подвргава критици чувену теорију о гранама („Branch Theory“), помоћу које се на раскол у Цркви гледа на оптимистичан начин. По Георгију Флоровском, „не постоје ‘гране’ с једнаким правима. Исправније је рећи: болесне гране не сасуше се сместа“.
У оквиру овог другог поглавља, посвећеног учењем о Цркви, Флоровски разматра тему односа евхаристије и саборности. У споменутој студији, указујући на евхаристију као на откривење пуноће Цркве, аутор наглашава све оне богословске еклисиолошке поставке које су одавно постале општим местима у православном богословљу. То је опширније разрадио у чувеном есеју „Очев дом“, који следи након студије под називом „Евхаристија и саборност“, хришћанство идентификујући са Црквом. Надаље, у текстовима што следе у оквиру поглавља о Цркви, Флоровски ће се бавити темама еклисиолошког карактера црквеног васпитања, затим богословских основа светих тајни и молитвеног свакодневног живота.
Треће поглавље доноси разматрање богословља Реформације и његове фундираности у Новом Завету. Флоровски се, то треба нагласити, не бави разматрањем Лутерових теолошких поставки тако што би анализирао његове текстове. Он реферира на начелне богословске премисе Реформације, и подвргава их критици. Своје разматрање започиње на необичан начин: питањем о библијској утемељености монаштва. Кратком анализом новозаветних етичких поставки Флоровски указује на дубоку библијску утемељеност монаштва, узгредно се полемички осврћући на порицатеље библијског утемељења монашког етоса.
Веома значајан део представља Флоровскијева критика главних поставки књиге „Агапе и ерос“ Андерса Нигрена. Главна интенција Георгија Флоровског када је о Нигреновој књизи реч, састоји се у предочавању учитавања Лутерових поставки у ранохришћанску мисао, коју предузима овај шведски теолог. Дајући појму агапе радикално другачији смисао од појмова који су циркулисали у прехришћанској традицији, Нигрен је, по Флоровском, појму агапе дао моноенергистички карактер, одричући аспект људског подвига и учествовања у обликовању карактера љубави. Управо оваква поставка одлучујућа је и у одбацивању монаштва од стране теолога Реформације. Надаље, Флоровски указује на многе принципијелне разлике између православних богослова и протестантских поводом схватања усавршавања, милостиње, молитве, поста и девствености.
Четврто поглавље отвара тему православног гледишта на екуменизам. Укратко, Георгије Флоровски држи да се Православна Црква с правом саморазумева као истинска Црква. У том саморазумевању, пак, нема гордости нити охолости, по Флоровском. То не значи, међутим, да је овде на Земљи она у стању пуноће, и неопходно је да решава историјске захтеве и проблеме, као и да се бави властитим историјским лутањима и проблемима. Надаље, отац Георгије Флоровски излаже и најпроблематичније тачке спорења у екуменским разговорима: богословски став о свештенству, питања причешћивања и интеркомуније, итд.
У петом поглављу Флоровски излаже допринос Православља екуменском покрету. Укратко, деловање православних требало би да има мисионарски карактер, али не у смислу директне пропаганде или прозелитизма. Флоровски је свој концепт сажео у следећим речима: „Унутарњем убеђењу да је Православље апсолутна истина, требало би додати формално образложење зашто се Православље не може сврстати међу вероисповести, конфесије, па да се, споља гледано, под Православљем не могу подразумевати његови древни почеци и његова верност Предању. Православни богослов се не осећа изгубљеним међу колегама богословима другачијег опредељења или веровања, па и кад су ови у већини; ово управо из разлога што то нису његова лична схватања или теорије, нити је то тек неко богословско мишљење које он излаже пред колегама, него је то непорециво и неизменљиво учење васељенске Цркве“. У наставку поглавља, Флоровски посвећује пажњу путевима православнога богословља на тлу Русије и Америке, неретко заузимајући критички став према разним псевдоморфозама црквеног етоса.
Шесто и потоње поглавље састоји се из рецензија и критика, које је Флоровски писао поводом екуменистичких позиција тројице теолога: Зандера, Хенрија Нелсона Вимана и Стефана Цанкова. Критички испитујући позиције њихове екуменистичке мисли, Флоровски обликује специфичан, православни приступ проблематици екуменизма. Православни приступ – али не у конфесионалном значењу те речи, већ у оном који је о. Георгију својствен – приступ евхаристијски и примарно догматски.
За православну теологију у нашој помесној Цркви ова књига је од непроцењивог значаја. Иако није реч о уџбенику за екуменску теологију, књига „Екуменизам“ Георгија Флоровског умногоме представља систематизовано представљање многих важних проблема, актуелних и у данашњим међуцрквеним дијалозима. Коначно, она је опомињућа када је реч о пренагљеним, надконфесионалним стремљењима многих православних богослова, будући лишена тзв. вагирног или вагабундног карактера религиозности, да употребимо израз немачких социолога религије. Вагабундна религиозност подразумева етос прилагођавања ефемерним религијским и секуларним трендовима, и води брисању оних граница које Цркву одвајају од света. Иако те границе нису оштро повучене, те нисмо у стању увек да их разазнамо, несумњиво је да оне постоје.
Марко Делић,
докторанд Универзитета у Тибингену
