Протојереј Митар Лопушина: Моја горка сјећања
У Градској кући у Никшићу 19. фебруара 2022. године одржана је промоција књиге „Моја горка сјећања“ протојереја Митра Лопушине која је из штампе изашла у издању Епархије будимљанско-никшићке. Уводном речју обратио се Милош Ненезић, саветник у Секретаријату за културу, спорт, младе и социјално старање при Општини Никшић, поздравивши Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, Епископа будимљанско-никшићког г. Методија, министра у Влади Црне Горе Милојка Спајића, председника Општине Никшић, Марка Ковачевића, конзула Црне Горе у Србији Невенку Ћировић, као и свештенство, монаштво и бројну публику.
Ненезић је подсетио је да је прота Митар Лопушина, парох шавнички, рођен 1904. године у селу Струг, а потомак је знаменитог ускочког јунака сердара Богдана Лопушине. Након основне школе на Боану и ниже гимназије у Никшићу, завршио је Богословију на Цетињу 1927. године. Рукоположен је за свештеника 28. септембра 1928. године. Упокојио се 15. новембра 1996. године у Подгорици, а сахрањен је у породичној гробници у Костином Долу, недалеко од родне куће.
Публициста Богић Булатовић је подело своја сећања на сусрете са протом Митром Лопушином који је, своје последње овоземаљске дане, проводио у дому професора Драга Вујачића Требјешког, у Подгорици.
„Све што је говорио и што је остало записано, па и у овој књизи, говорио је из главе, без дотјеривања реченице, изравно, цитирао би без читања, декламовао без застајкивања ни пред једним именом, годином и датумом. И томе га је научио живот – да је човјек само оно што јесте, што може понијети у свом уму, срцу и души. Поред свих животних губитака и пораза, са највише туге је говорио о својој спаљеној библиотеци и о књигама које су пред његовим очима 1942. горјеле као људи“, рекао је Булатовић, додајући да је 2019. године схватио дубину патње, бола, поноса, достојанства, и дужности проте Митра Лопушине, које је он осетио крајем 1944. године, када је одлучио да остане код куће, у Ускоцима, и испије горку чашу страдања и понижења за Христа, до дна.
„Ту чашу је испијајо свакодневно, повлачећи се у клијет, не обазирући се на подсмијех и преко 40 година живота проводећи у атмосфери која је најбоље описана у овој књизи… У тој атмосфери педесетогодишњег служења и ћутања пред нишанима и нишанџијама, у пустим парохијама које су биле простране колико данашње епископије, разгранава се и процвјетава једна чудесна личност која је прије рата важила за изузетног бесједника, апологету, чувеног члана Земљорадничке странке, ученог потомка епских јунака Вука Лопушине и Шуја Караџића. Одбија да постане гимназијски професор руског језика, доживљавајући ту понуду партије као почетак нечега што би значило издају Цркве и Христа“, казао је Булатовић.
Митрополит Јоаникије, чијим благословом је издање угледало светлост дана, навео је да записи проте Митра Лопушине, нажалост, нијесу сачувани у цјелини, а из онога што се може чути о њему, посебно из ових записа видимо да се ради о личности која је имала избрушен карактер као дијамант.
„Човјек оштроуман, проницљив који је из свог Струга гледао на овај свијет и изузетно добро разумио догађаје и процесе који су се одвијали у несрећном 20. вијеку, посебно приликом Другог свјетског рата. Он у својим кратким сјећањима тумачи догађаје с почетка Првог свјетског рата, односе између Њемачке и Русије, Енглеске, Пољске, и то исправно, иако са недовољним образовањем, али је могао, на основу малог броја података и чињеница, да правилно закључује. У овим његовим записима може се наћи понека грешка, али не може се наћи ниједна грешка што се тиче процјене какви су то догађаји били и какав је њихов карактер, које су последице и каква су била искушења, какви су били понегдје велики морални и духовни узлети, а нарочито падови“, оценио је митрополит Јоаникије, наводећи да се записи проте Лопушине могу протумачити као свједочанство голготе нашег народа, оригинално, аутентично и срећа је што је он то добро памтио.
„Као старац од преко 90 година једном пријатељу говори укратко о страдању дурмиторског свештенства, па помиње да су само он и Зарија Жугић претекли живи, да је убијен од стране комуниста свештеник Нико Павићевић, иако није био Дурмиторац, а од свештеника из дурмиторског краја набраја сваког појединачно кога су убили комунисти: Богдана Церовића, Нова Делића, Ђорђија Ивановића, Станка Шаулића, Ника Павићевића, Секулу Кецојевића, Јована Тодоровића, а помиње и неке које су побили Италијани и који су страдали на неки други начин“, рекао је Митрополит.
Томаш Ћоровић, приређивач књиге, је казао да је друго допуњено издање, по благослову ондашњег Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, припремио за штампу у сарадњи са др Томиславом Томићем и Рајком Вујачић, иначе унуком проте Митра Лопушине.
„После детаљнијег упознавања протина животописа, закључујем да му судбина није била наклоњена… Као свештеник понио је лијепо име у народу, успјешно почео да се бави политиком. Онда долази рат, крвави, братоубилачки. Он се као човјек од угледа нашао у том вртлогу, мртве опојава на обје стране“, навео је Ћоровић, додајући да је 29. децембра 1943. године одржан скуп свештеника Никшићког, Шавничког и Колашинског намесништва, којем је присуствовао и прота Лопушина.
„Том приликом је донесена Резолуција којом се констатује: „Да је узрочник свему данашњем злу и страдању српског народа – рушилачки, безбожнички и крволочни комунизам, да је у теорији и пракси комунизму основни циљ уништење вјере, државне институције и нације и да Христос, односно наша народна, светосавска, српска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од комунизма. Позивамо све вјерне синове и кћери светосавске Цркве, како оне организоване у националним редовима, тако и оне који се налазе под комунистичком влашћу на заједничку борбу против комунизма“. Из Шавничког намјесништва Резолуцију су потписали намјесник Ђорђије Ивановић, парох пошћенски Јован Тодоровић, парох тепачки Станко Шаулић, парох рудински Лука Пејовић и парох ускочки Митар Лопушина. Прота Митар је један од ријетких потписника Резолуције који је извукао живу главу“, казао је Томаш Ћоровић.
Промоцију су организовале Општина Никшић и Црквена општина никшићка.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
