Протојереј Периша Вранић (1944-2002)
Ставили сте ми у задатак да напишем пар редака о мом покојном оцу, протојереју Периши Вранићу, што ме је веома обрадовало и на чему сам Вам благодаран, али потпуно свестан своје немоћи да у пар мисли на најсвеобухватнији начин одговорим задатку који је постављен пред мене. Сама помисао на мога оца буди многа дивна сећања из детињства, ни данас нисам до краја свестан где је била граница између његове свештничке службе и родитељске. Некако је то код њега било неодвојиво. Мама Јелена, професор музике, је подједнако имала свештену улогу, не само да испрати татин позив и буде и њему ослонац и подршка, већ и у дому да буде мајка. Мајка је призив и благослов, а она је увек била мајка.
Мали сам био, али никада нећу заборавити породичне акатисте на коленима. Не зато што сам разумео и био побожан, већ зато што су то моји отац и мајка природно и редовно чинили. Породично смо редовно читали акатисте Господу Христу, Пресветој Богородици, Светом Василију Острошком и Светом Николају Мирликијском, али су тата и мама имали још својих акатиста. Касније сам сазнао да су то акатисти Светој Петки, Светој Ксенији Петроградској... Док смо читали клечећи, више бих размишљао о болу у коленима, него о тексту акатиста, а старији брат Василије и ја смо замуцкивали читајући јер смо били мали, a речи молитве дугачке и за нас тада компликоване. Мама и тата су стрпљиво чекали да измуцамо молитву, а чини ми се да су се тада још лепше молили. Најмлађи брат Никола, иако тада беба, и он је својим гласићем нертеко надјачавао, а Василије и ја једва чекали те тренутке, да се не чује како замуцкујемо. Нисам тада разумео зашто је све то важно, но сада знам да је молитва из дечјих уста веома важна.
Када помињем мога оца, не могу а да не поменем веронауку у Старој цркви у Сарајеву, после Литургије на којој сам чтецирао, а неретко и певао са одраслима, а онда журио и у Сабону цркву, где је Литургија почињала нешто касније, да и тамо чтецирам. Не, тако мали сâм од себе нисам био толико ревностан; то се код мога оца једноставно подразумевало. Волео сам да чтецирам, али није било лако њему чтецирати. Ако су други могли и да погреше у олтару, ја нисам. Ако други нису морали да читају апостол, ја јесам, неретко против моје детиње воље и у сузама. Знао је да ја нисам ни по чему бољи од других, али сам итекако морао бити свестан да сам свештенички син. Он је очигледно знао, а ја и дан данас покушавам да разумем шта то значи.
Периша Вранић је рођен у Миросаљцима код Ариља 1944. године од благочестивих родитеља Бранка и Бранке Вранић. У веома тешко време, време милитантног атеизма и комунизма, млади Периша опредељује се за богословију, а одмах затим и факултет у Београду, које завршава у року са изузетним успехом. Због тога, на позив Епископа средњезападно-америчког Фирмилијана одлази две године у Америку ради академског усавршавања. На северно-америчком континенту боравио је у местима у којима сам и сам боравио било као студент било као свештеник. Емоције увек надолазе посебно када знам да се налазим на местима где је и он боравио.
По повратку у Србију, блажене успомене патријарх Герман младог Перишу узима за службеника у Патријаршији. Још као лаик, отпочиње веронауку и рад са младима у Београду. Врло брзо, на позив Митрополита дабробосанског Владислава, Периша Вранић прелази у Сарајево, где бива рукоположен у чин ђакона, а неколико година после и у чин свештеника. Владика га је необично волео због његове посвећености свештеничкој служби. Од старта се посветио обнови духовног живота у Сарајеву, те је највећи део својих активности посветио веронауци и духовном раду како са младима, тако и са старијима. Господ је вишеструко умножио његов труд кроз многобројна духовна чада, како међу онима који су у свету, тако и међу онима који су се одлучили да приме монашки постриг, од којих су многи изузетни духовници Српске Цркве.
Сваке године, најмање једном су поклоничке групе ишле из Сарајева у вишедневни обилазак светиња на Косову и Метохији и у Црној Гори, овчарско-кабларској клисури и у Београду. Волео сам та путовања због дивних људи и дружења. Тата је знао места где су заборављене и забетонарине јаме где је српски народ на правди Бога бацан и остављан да умре у најстрашнијим мукама. Тада, за време комунизма то су била места која није било лако наћи. То су била места која су остављена забораву. Ми мали смо увек негодовали зашто аутобус стаје на сваких петнаест минута, па још нема где ни да пракира. Али, и данас се сећам да је тата над сваком јамом служио помен и говорио нама путницима о незамисливим страдањима нашег народа. Ако су они страдали, говорио је, онда макар ми можемо да се помолимо за њих, е даби неко имао да се Богу моли и за нас. Његова мисија у време милитантног атеизма обученог у комунизам је била да молитвом заблагодари онима који су страдали за веру и народ, али и да на лицу места пробуди успавану свест, јер заиста било је тешко и само пребројати све јаме, а камоли свуда направити спомен места и обележја. А таква је само новија историја српског народа.
Морам да поменем да ме је увек некако притискало то што се деда Бранко упокојио млад и што нисам имао прилику да га упознам. Као малом, мени је било битно да је мој отац жив. Али сам о деди све знао из приче мога оца. Редовно смо из Сарајева ишли да посећујемо бака Бранку и сву бројну родбину у Миросаљцима. Редовно смо одлазили на гроб деди, тата је служио парастос, а сви смо породично певали. Тата никада није пропуштао прилику да нам говори о деда Бранку, за кога је говорио да, ако и није имао много школе, али је имао урођену народну мудрост која се добија само кроз животну школу; та мудрост је у нашем народу преношена с колена на колено: Буди добар хришћанин, буди добар човек, и немој игубити два прста образа.
Као мали тата би нас успављивао уз Свето Писмо, а некако су ми посебно остале урезане дивне и поучне старозветне приче о Јосифу и његовој браћи која су му завидила, као и причу о праведном Јову. Тата нам је увек говорио да без обзира на све, Бог увек нађе начина да оправда и награди онога ко му је веран и ко га воли.
Господ га је обдарио многим талентима и даровима. Волео је народ и народ је њега волео, а уз њега и Цркву Божју. Но, то је изазивало презир према њему од стране оних који су мрзели Цркву, а завист међу преамбициозном сабраћом. Схватио сам да то није само библијска прича, то је људска стварност. Својом љубављу према Цркви и према своме народу, жртвом коју је подносио и поднео као свештеник, он свога оца није разочарао, но остаје зебња да ли ћемо ми млађи успети да се макар приближимо његовој величини. Да ли сам дорастао светињи према којој ми је он улио љубав, а која мије поверена? Сваки пут са тим питањем стајем пред Свети Жртвеник.
Телесна снага је почела нагло да га попушта 2000. године, но духом је, чини ми се био све бодрији. Не знам да ли је он знао нешто више када нас је успављивао причом о праведном Јову, али болест је носио мирно, тихо и што је најважније духовно спремно. Његово истински Јововско сведочење до самога земнога краја као да је била жива лекција нама, а то није било могуће научити у богословији, нити у било којој другој школи. Упокојио се 7. фебруара 2002. године и по благослову патријарха српског Павла, сахрањен је у манастиру Свњтог првомученика и архиђакона Стефана у Сланцима код Београда, метоху манастира Хиландара.
Ако постоји идеал свештеника, то је за мене мој покојни отац, свештеник Периша Вранић. Сву лепоту службе Богу научио сам кроз њега и мајку Јелену. Идеал свештеника и мајчинска љубав су разлог због којих сам врло рано и заволео и кренуо свештеном службом. Али, у исто време, свестан да вероватно никада нећу моћи да се приближим величини његове личности, остаје ми само да се трудим колико је у мојој моћи, увек имајући његов светли пример пред очима, да тежим ка идеалу узвишеног свештиничког чина који је он тако достојанствено и с љубављу носио. Ако је земни живот проте Перише Вранића, људски гледано и био кратак, оно сагледавајући колико је плода донео, он као да заједно са великим апостолом Павлом узвикује: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах 2. Тим. 4:7, а ми посматрајући дело Божје пројављено кроз њега, не можемо а да не кажемо: имао се рашта и родити.
Над одром свога покојног оца нисам могао да одржим слово, био сам мали, но то је учинио сада блаженопочивши патријарх Павле. Благодарим Вама и часопису Слово што сте ми омогућили да ево макар сада, уместо воштанице, поделим мојих неколико скромних мисли о моме покојном оцу, коме сам вечно благодаран, а чије молитве, чини ми се, осећамо живље сада него икада.
Протонамесник Владимир Вранић
