Протојереј проф. др Радован Биговић говори за "Новости" о значају Божића
НОВО СТВАРАЊЕ СВЕТА
Христово рођење је преломни догађај у историји света. То је тренутак кад се Бог индетификовао и поистоветио с човеком, а људска природа прослављена и уздигнута до самог божанског престола. На жалост, савремени човек све више губи осећање за грех и све је мање покајања
Духовни смисао Божићног поздрава "Мир Божији Христос се роди" је жеља да на свету завладају разумевање и љубав међу људима. Колико празник Христовог рођења данас утиче да се помире завађени и да једни другима опросте? Колико су наша покајања искрена?
- Рођење Христово је, у неку руку новно стварање света, преломни догађај у историји света. Бог се индентификовао и поистоветио са човеком, људска природа је прослављена и уздигнута до самог Божанског престола. Помирили су се небо и земља, Бог и човек. Први Адам и Ева рекли су Богу - не. Нови Адам (Христос) и Нова Ева (Пресвета Богородица) рекли су ДА Богу. Они који прихватају Христа као своје друго ја заиста се мире и праштају. Где је права вера и туђини постају сродници, где ње нема сродници постају туђини. Савремени свет постаје све више свет без другог упркос интезивној интеграцији. Човек све више губи свако осећање за грех и све је мање покајања. Он је, углавном, самозадовољан собом.
НА ЗЕМЉИ НЕМА РАЈА
Православне храмове у Србији данас највише посећују млади. Како тумачите реченицу да је хришћанство, после тако дугог периода идеолошке индоктринације и отпадништва, поново велики изазов и нада за нараштаје који стасавају?
- Заиста је све више младих који постају на егзистенцијалном плану верујући људи, црквене личности. Нисам, међутим, сигуран да они чине већину у нашим храмовима. Има, вероватно, много разлога што млади постају верујући људи. Прво, зато што у човеку постоје нека урођена тежња и љубав према Богу. Друго, зато што радикална секуларизација и оно што нуди савремена "вавилонска тржница" не чине срећним младе људе. Напротив. Треће, на то утиче једна свеукупна друштвена криза.
Од Христовог рођења свет је имао велике успоне и страховите падове. Људски род је прошао кроз најтежа искушења. Многи људи су данас жртве најтежих порока. Стандард, такође, узима данак. Више од 52 одсто богатства у рукама је око два одсто становништва. Какву шансу добро и поштење имају у односу на насиље и зло? Може ли овца победити вукове?
- Овај свет у злу лежи. На земљи је рај немогућ. Неправде, неравношправности, дискриминације, глади и беде, мржње и насиља биће до краја света. Црква данас, као и у прошлости, треба да учини све да се јеванђелска етика опредмети у друштву, да социјална правда и солидарност заживе у већој мери.
Колико данас има хришћана у свету? У којој мери су они "душа света"? Колико је истинских поклоника Христовог начела које каже да треба да волимо и оног који нас мрзи и који нам бол задаје? Колико је људи спремно да их разапињу, а да буду и крст и чавли?
- Мислим да то нико не зна тачно и прецизно. Најчешће се помиње цифра од око две милијарде и двеста милиона људи. Црква јесте "душа света", нада света, модел друштва. И данас је много људи на крсту Христа ради. Истраживачи кажу да је то око 270 милиона људи. Ми о томе мало или готово ништа не знамо, а и равнодушни смо. Страдање само по себи није једини услов да би неко био Христов следбеник. Колико би људи дало живот за Христа заиста не знам. Што се тиче праштања, вероватно је већина склонија одмазди и освети него праштању, иако је оно најпоузданији лек да се прекине ланац зла и заустави стихија зле воље.
Какав је данас однос Српске цркве и српске државе, а какав би требало да буде? Како у ово време треба схватити јеванђељско начело "Цару царево, Богу Божије"?
- Мени се чини добар и нормалан. Поштује се начело аутономности Цркве и државе. Кад је и где је потребно - постоји сарадња. Свака инструментализација Цркве од државе, на крају деформише и једну и другу. Слободна Црква највише чини за државу, указујући јој на њене сопствене границе. Црква је својеврсна "опозиција" свакој држави. Држава није божанство. Постоје наддржавне вредности и циљеви.
БОГ СЕ НЕ "МОДУЛИРА"
Веронаука је уведена у школе. С каквим се проблемима ова делатност суочава?
- Са многим. Проблеми и часови веронауке су исти као и у настави осталих предмета.
Црква себи поставила задатак да подиже духовни ниво народа. Шта се ради са онима који су равнодушни, који желе да живе у "духовној чамотињи"?
- Циљ Цркве је да цео свет постане Црква, "космичка литургија", да сви народи света уђу у Цркву тј. (постану) Црква Христова. За Цркву духовност значи "стицање Духа светог", како каже Серафим Саровски.
Како се може одржати духовна будност народа? Шта са онима који се томе опиру? Свети Павле каже да Христос није дошао на земљу да би држао лажни мир. На неким фрескама видимо га како држи мач...
- Једна од највећих трагедија европске културе јесте што је подвојила живот на две сфере, на "духовни" и "материјални", "јавни" и "приватни", што је супроставила веру и разум, човека и Бога, Цркву и државу. Нови европски индентитет треба градити на једној синтези и равнотежи, на релацији Бог-човек, душа-тело, духовно-материјално, вера-разум.
Како обкашњавате отпор великог броја људи да прихвате духовну страну човекове личности? Многи су у "хришћанском тренду", али хришћански не живе. Апостол Павле је говорио о "закону ума и тела"...
- Смрт и грех, пала људска природа, често усмеравају човека на погрешан колосек, одвајају га од Бога. Тада човек уместо праве прихвата псеудодуховност.
Колико истински познаје и поштује своју веру, а колико покушава да је прилагоди својим овоземаљским потребама?
- Наш народ никада није добро "знао" своју веру у рационалном значењу те речи. Он је осећао веру у Бога, чезнуо за Богом, кретао се према њем,у, живео Јеванђељем. Интелектуалне информације о Богу не значе много. Код савременог човека се уобличава све више "тржшни карактер" и постоји једна тенденција да се и Бог "модулира" према љуским потребама, да и Он постане "тржишни производ". Многи, уместо да служе Богу, служе се Богом.
Велики број православних Срба живи и ради у западним. католичким земљама. Има ли примера да неки од њих прелазе у другу веру?
Има, али тај број није велики.
НАДА УВЕК ПОСТОЈИ
Како коментаришете примедбе да се Црква превише меша у јавни и политички живот, да подржава једне и игнорише друге странке?
- У социолошком смислу Црква је по својој природи "друштвено биће", једна заједница са правом заједничког деловања. На политичко деловање имају подједнако право верујући, неверујући и агностици. Црква не тражи, нити се бори за политички моћ (власт). Ни на који начин не утиче на државне одлуке. Код нас неки мисле да Црква треба да се искључиво бави религиозним ритуалима и да нема право јавног деловања. Оно што свима признају само Српској цркви оспоравају.
Источна и западна црква (православна и католичка) увелико држе дијалог о превазилажењу хиљадугодишњег раскола. Има ли наде да у догледно време дође до поновног јединства? Шта би оно значило за човечанство?
- Нада увек постоји. То би била велика радост и нада за свет.
Хришћани верују у долазак Божијег сина на земљу. Како по вашем мишљењу верници треба да се припремају за тај дочек? Да ли је најважније да се, у међувремену, Срби између себе измире?
- Хришћани су заиста есхатолошки усмерени. Стално ишчекују "ново небо и нову земљу", Царство Божије. Искуство Царства Божијег имају у литургији, овде и сада.
Како треба славити Божић? На западу га славе као "шопинг деј". Кажу да код нас нема праве божићне атмосфере. Како би она требало да изгледа?
- Литургија је суштина сваког славља и празновања празника. Треба настојати да празници постану дани одмора, радости, разговора, дружења, повећане бриге за невољне и немоћне, да буду празници слободе од свих облика робовања, ослобођење макар и за тренутак од свакодневних брига и невоља, а не - досаде, доколице, оргијања и прекомерне потрошње.
***
ПОШТОВАТИ НЕВЕРНИКЕ
- Какав однос Православна црква и њени верници треба да имају према онима који се декларишу као неверници? Треба ли да их јавно осуђују и анатемишу, као што се понегде чини, или да поштују њихово право да буду атеисти?
Тај однос треба да буде однос бескрајног поштовања и љубави. На хришћанима није да осуђују и анатемишу било коју људксу личност. Од њих се очекује да чине добро свима. Хришћани треба да осуђују грех а да чувају и спасавају грешника.
***
ДРЖАВА "ЕМАНЦИПОВАНА" ОД ЦРКВЕ
Хришћани су увек настојали да христијанизују државу и њене институције. Како је то данас у Србији?
- Да, било је тих настојања у прошлости. Али, изгледа да се христијанизација државе на крају завршава подржављањем Цркве. Српска држава је данас "еманципована" од Цркве. Она је религијски и идеолошки неутрална. Истина, она позитивно вреднује Цркву и верске заједнице. Већ скоро два века Срби на Цркву гледају као на политичку (друштвену) институцију која је на неки мистичан начин срасла са нацијом. Ово осећање их не напушта чак и када је запостављају.
Преузето: Новости - од 6. и 7. јануара 2007. године
