Протојереј Симон Ј. Туркић: Сузе слободе
После успешних романа: Невидљиво путовање, Ковчег завета, Птичица рајска, свештеник Симон Ј. Туркић 2020. године доноси, нову публикацију Сузе слободе у издању куће Алфа и омега из Франкфурта.
Роман прати хајдук Вулету, пишчевог прађеду,… који се доселио из Никшића… али не само биографски или хронолошки, већ богословски врло утемељено. Захваљујући тој зрелости ово дело се може сматрати, до сада, најбољим романом овог аутора. Зашто? Првенствено, писац води читаоце кроз историју српског народа и српске Цркве, али уједно исказује и објашњава најтананије јеванђељске тајне, и то обичном човеку, пишчевим парохијанима, ученицима, студентима, старима и младима, али и свештенослужитељима.
Као у својеврсној омилији, свештеник Симон говори о повести својих прађедова, ђедова са Купреса и даље или ближе околине (од Црне Горе до Витороге, Малована, Радуше, Јанковца и Стражбенице), али уз истицање врло важних библијских начела о љубави, родитељима, Цркви, животу и смрти… То нису само стазе пишчеве прошлости, то је узак пут којим се иде у Царство Небеско кроз свето крштење и свету Литургију. Ова књига није само потреба писца да нам нагласи важност предака, да поколењима укаже на Завет са Богом, већ да свима нагласи да морално, стабилно и безрезервно, онако како је заповестима Господњим то и истакнуто, иду уским путем ка Царству Божјем.
Биографско и хронолошко: Хајдук Вулета убија Алај бега и Мехмедау Дувњака, потурице, односно оне који су своју веру продали за вечеру и определили се за земаљско царство, а не за Небеско Царство као што је то учинио кнез Лазар, светац и великомученик, на Косову пољу 1389. године. Прича је свима позната, јер који српски аскурђел, сукурдол или бели орао, није убио бар једног Турчина и побегао из свог завичаја како би направио свој дом, саздао нову српску породицу у неком дубљем српском простору, на планини, брегу, у шуми, на пољани, ливади… У тим фамилијарним односима, аутор истиче и мешања породица, по вери и по пореклу, али уз историјске екскурзије у прошлост српског рода, лозе Немањића… Прича о хајдуку Вулети и његовој породици је једна нит овог романа.
Аутор започиње породичну приповест слично апостолу Матеју који указује на човечију природу Господа Исуса Христа тако што излаже Његов родослов. Тако Хајдук Вулета – Никола Бошковић, са Зором доби сина Зорана, овај доби Радака, а он доби Пану, кога од детињства назваше Утвара. Овај сада приповеда породичну причу пишчевом праунуку… Ове приче о Николи Бошковићу, потоњем хајдук Вулети, Утвара се сетио када се децембра 1915. године смрзавао на планинама у Албанији. Он прича своју животну причу, приповеда о Првом светском рату и свим страхотама које су Срби преживали како би после пробијања Солунског фронта ослободили све српске земље. То је друга нит пишчевог приповедања.
Дакле, у овом роману постоје две нарације са истим циљем и исте методологије: библијско-откривењске. Биографско и хронолошко се преплиће и води читаоца у свет српске историје, духовности и црквености.
Богословско: Поред библијског и предањског, омилитичког и историјског аутор наводи читаоце на неколико тананих божанских истина које сваки хришћанин у свом животу треба да зна и да их се придржава, како би разумео живот на земљи, како би схватио зашто су људи постали и ка чему стреме, те каква је улога сваког човека понаособ у историји човечанства, али и каква је улога Бога у нашим животима? Сва ова питања аутор не поставља експлицитно, већ говори о тим темама кроз догађаје и људе, кроз ликове романа, као иконе Божије. Георгије Манзаридис у својој књизи Време и човек говори о проблематици времена у Православној Цркви Христовој, о времену и животу, о времену и Цркви, али и о свевременом Предању, а Симон Туркић све те догматске истине ставља у приповедачку раван и описује своје претке и живот обичних људи. Свет који је Бог створио постоји у времену, човек се рађа у оквирима времена, развија се и кончано нестаје у њему. Паралелно са тим, време остаје несхватљиво, а сви га сматрају познатим и очигледним, само што га нико није успешно протумачио и описао његову природу. Како каже Манзаридис, време открива истину човековог живота, а она иде упоредо са пропадањем и смрћу. Без прихватање те истине, човек остаје странац за животну истину и само своје постојање. Дакле, време није наша својина, оно је добро за заједничку употребу, те га зато и треба делити са другима, са ближњима. Када своје време задржавамо само за себе, одвајамо се од других, не само оних који су живели пре нас, већ и оних који живе са нама. За Цркву је обећана земља символ Царства Небеског или будућег века, тако да простор постаје символ једног новог начина живота, новог времена, које превазилази све светске категорије времена и простора, упућујући на будући живот. Аутор романа Сузе слободе јасно указује да Царство Божје није неко посебно место, већ вечни живот у Христу, јер је Христос земља живих или место спашених, јер простор и време пролазе, да би Бог био све у свему (1. Кор. 15, 28).
Свештеник Симон Ј. Туркић истиче да Бог делује у историји, кроз људе у различитим ситуацијама, тако говори о ближњим мухамеданцима, о Бугарима који Србима спасавају живот у току највећих погрома у Првом светском рату, па аутор кроз те епизоде уверава све читаоце да је милостиви Самарјанин у свима нама и да свима треба помоћи, а посебно својим ближњима, свим људима јер носе у себи икону Божју. Тако, аутор превазилази стеге философских категорија времена и простора и уводи нас све у Љубав Бога Оца, јединог Доброг.
Следеће хришћанске истине– гостољубље и истинољубље – се надовезују, као сусрет Аврама са анђелима, Гостољубље Аврамово и Жртва Аврамова. Гостољубље Аврамово било је старозаветна најава новозаветне Христове Тајне Вечере, а Тајна Вечера је била пре Христове жртве на Голготи. Жртва Аврамова, као праслика новозаветног догађаја, указивала на спој Старог и Новог Завета, на спој Светог Писма и Предања. Зар о томе не говори и аутор романа Симон Туркић? О гостољубљу, приликом описа доласка младића коме је претходно хајдук Вулета убио оца и када њега узима за сина. Та епизода узводи ка Небесима, а затим и прича о истинољубљу када бугарски рибар Гвозденог храни, ране му повија и на крају спасе од бугарских бајонета.
Предање није никаква рециклажа, већ вера у деловање Бога Живога у историји, међу живим људима, међу онима који Га славе и онима који Га заобилазе. Аутор управо на тој чињеници, Истини, па чак и догматском правилу заснива обе нарације и даје поруку свим читаоцима, свим хришћанима. Свето Предање је корен Истине Бога Живога у овом свету, иако је између Вулете и Утваре и Гвозденог раздобље од неколико векова, њима помаже исти Бог, они се моле истом Богу и иду у Царство Небеско о коме се исто проповеда у новом храму Благајчана од Растичева, Новог села, Кнежића до Омара, те у цркви Светог Ђорђа у Бугарској, где се Гвоздени помолио и коју је осликао онај фрескописац из Чачка… Писац указује на све грешке деиста и свих потоњих гностика који су указивали на то да Предање представља рециклажу и да је Бог отишао од земље и човека…
Свето предање се преноси кроз време и простор, тако канони помесних постају канони васељенских сабора, тако се Свето Писмо тумачи свим генерацијама, тако се повест једног народа преноси са колена на колено и тако се бришу овоземаљске границе времена и простора, а отвара се узак пут ка Царству где ће Бог Живи окупити све генерације, унуке и аскурђеле, Србе и потурице, Бугаре и све оне који су живели на земљи, покајане и причешћене, као што се и хајдук Вулета на крају причестио.
Књига Сузе слободе је књига о Богу и човеку, о деловању Бога у историји, о Предању Цркве као истинском путу ка Царству, те је као такву препоручујемо широкој српској јавности, у матици и свету, у свим српским земљама...
ђакон Ивица Чаировић
